Да су поскупљења превршила сваку меру показује и цена некад „сиротињске“ хране – чварака. Килограм чварака, који су у технолошком смислу „остаци остатака од свиње“ из серије „да се не баци“, у Београду је премашила 2.000 динара, док је цена килограм „ексклузивних“ дуван чварака достигла 3.400 динара.
Свињска база и веганска надградња
Наравно, цене варирају од места до места, али се данас килограм најјефтинијих чварака не може пазарити за мање од једне „чрвене“. А жестина „ударца по џепу“ најбоље се види на најјефтинијем производу од свиње – животиње којој Србија дугује свој суверенитет. За неупућене, економија Србије у време књаза Милоша базирала се на извозу свиња у Аустро-угарску, а без плуса у државној каси нема ни суверенитета.
Широке народне масе највише погађа поскупљење најјефтинијег производа од животиње „српског суверенитета“ иако је нежне веганске душице можда још жешће погодило поскупљење чиа семеники и бобица ароније. Јер, што би рекао Маркс, чварци су база, а чиа семенке надградња. А како је приметио творац „научног социјализма“, нема надградње док се не „намири“ база.
У светлу раста цена чварака, поскупила је, дакако, и свињска надградња, тако да су и цене сланине, шваргли, свињских бутова, плећки и крменадли сукцесивно порасле, па ће, по свему судећи, донедавно богате новогодишње трпезе на прелазу из 2022. у 2023. личити на испосничке или, далеко било, затворске.
Није све у цени има нешто и у посту
Међутим, млади афористичар Јован Зафировић, добитник бројних награда укључујући и Вибову, раст цена чварака и осталих производа од свиње види не само као последицу економских кретања, већ и духовно-метафизичке разлоге.
„Чварци су вероватно у зимском периоду скупи зато што је пост“, каже Зафировић.
Ипак, не искључује ни економске разлоге и примећује да је све мање људи на селу који гаје свиње, а мањак производа узрокује повећање цена. А чварци су били потцењени све док су људи из градова имали неког на селу ко би их снабдевао.
„Зелена агенда“ – има Фема само су у мањини
Ако је поскупљење чварака локална последица глобалних процеса, онда бисмо раст цена могли посматрати у контексту глобално све популарније (?) и све тоталитарније „зелене агенде“. Јер, како тврде присталице овог модерног (шатро)еколошког погледа на свет, животиње (али и људи) ослобађају одређену количину угљен-диоксида који уништава озонски омотач и зато нам добронамерно препоручују да уместо меса једемо – инсекте.
Зафировић сумња да се код нас толико примила „зелена агенда“ и да је раст цена чварака повезан са мерама попут оних у Холандији о превентивном „покољу говеда“ у циљу очувања планете, јер Србија није толико богата земља да би могла да испрати те трендове.
Такве „еколошке“ трендове код нас прате само „исфолирани ликови, снобови који прихватају све што долази са Запада без критичког мишљења“, наследници легендарне Феме, главног јунака Стеријине „Покондирене тикве“ коју је један од највећих српских комедиографа, а можда и социјалних психолога, описао пре скоро 200 година. Континуитет је сачуван, срећом су наследници Стеријине Феме у (без)значајној мањини.
Како нам је „српски кавијар“ изашао на нос
Било како било, чварци су данас у Србији постали нека врста српског кавијара – прескупа храна за малу групу (пре)богатих. Не тако давно, сиротиња је имала бар за чварке док је маштала о осталим свињским ђаконијама. Зато јој данас „српски кавијар“, по цени од „две чрвене“ излази на нос.
„И треба да изађу на нос. Драго ми је што су чварци скупи јер то показује да се коначно поштује рад људи на селу. Мислим да би њихови производи требало да буду скупљи јер то је одраз поштовања према њима. До сад су чварци били јефтини и узимали смо их за мале паре, а сељаци су с тим парама преживљавали од данас до сутра“, сматра Зафировић.
На крају, Зафировић је „испалио“ афоризам инспирисан повећањем цена чварака и осталих производа од свиње.
„Цена свиње на селу и цена свиње у скупштинском ресторану је иста. Скупо нас кошта.“