Каква је веза Срба и руских чуда?

Наиме, Руси су својевремено гласањем путем интернета или СМС порука изабрали Седам руских чуда, али се испоставило да су и Срби у та чуда „умешали своје прсте“.

Споменик Мајка отаџбина зове подигнут је на Мамајевом кургану, брду изнад Волгограда, на месту где су се водиле најжешће борбе током Стаљинградске битке. То је једна од најкравијих битки у историји човечанства, али је победа Црвеноармејаца над снагама фашистичке Немачке преокренула ток Другог светског рата.

Споменик представља мајку-отаџбину која позива своје синове на битку са непријатељем. Скулптура висине 85 метара и тежине 8.000 тона, у тренутку када је израђена, као и у наредне 22 године била је највиша на свету. Рад је скулптора, народног уметника СССР Јевгенија Вучетића, пореклом Србина из Црне Горе и архитекте Николаја Никитина.

Битка за Стаљинград је трајала око шест месеци, од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године и однела је око два милиона живота, а Мамајев курган данас је једно од најсветијих места у Русији и симбол је херојског отпора. После битке овде је пронађено од 500 до 1.250 гелера по метру квадратном, а у пролеће 1943. године земља је и даље била у тој мери спаљена и црна да трава није могла да никне.

Након Другог светског рата овде је направљен меморијални комплекс „Херојима Стаљинградске битке“ у знак сећања на погинуле браниоце града. Овде почивају посмртни остаци 35 хиљада војника, па је меморијални комплекс заједно са спомеником уврштени су у Седам руских чуда.

Дворски комплекс је изграђен по наредби руског цара Петра Великог почетком 18. века и налази се у непосредној близини Санкт Петербурга, на обали Финског залива.

Златне фонтане, скулптуре, величaнствено уређени вртови, павиљони и дивна архитектура ово место чине посебним због чега се и сматра врхунском туристичком атракцијом Русије.

Према замисли Петра Великог дворац у Петерхофу, а пре свега његов парк са фонтанама, требало је да својом лепотом и луксузом засени Версај, резиденцију француских краљева, због чега ово место називају и „руским Версајем“.

Главну алеју парка красе фонтане "Адам" и "Ева", а постоји прича да је управо Србин Сава Владиславић, који је био десна рука Петра Великог, набавио статуе за Летњи врт и наложио венецијанском мајстору Ђованију Боначи да изради скулптуре Адама и Еве по узору на оне које је у 15. веку за венецијанску Дуждеву палату направио ренесансни мајстор Антонио Ричи.

Када су пре више од три века фигуре испоручене Русији испоставило се да су надмашиле средњовековне оригинале.

Петерхоф, који је 200 година био летња резиденција царева, нераскидиво је повезан са руском историјом. Изграђен је као тријумфални споменик, величајући грандиозност Русије, која је током Северног рата и победом над Швеђанима изборила излаз на Балтичко море и постала једна од највећих сила у Европи.

У ову летњу резиденцију гости су увек долазили са мора, мањим чамцима, а и данас већина туриста овде из Санкт Петербурга, града који је основао Петар Први, стиже управо морским путем. Део комплекса је уврштен у Унескову светску културну баштину.

Симбол Црвеног трга, Москве и Русије је Храм Покрова Богородице на рову, у народу познатији као Храм Василија Блаженог. Храм је грађен од 1555. до 1561. године, а сматра се јединственим архитектонским чудом зато што је на једном темељу истовремено подигнуто девет засебних цркава. Према неким историчарима, храм је требало да утврди нову државну идеологију: „Москва - трећи Рим“.

Изграђен је по налогу Ивана Грозног, руског цара који има српске корене, а у част припајања Казањског ханства Русији. Легенда каже да је Иван Грозни, запањен лепотом цркве, ослепео псковског архитекту Постника Јаковљева, познатог по надимку Барма, како ни за кога више не би изградио тако лепу грађевину. По другој верзији, Барма и Постник су била двојица архитеката који су изградили овај велелепни храм.

Храм је преживео многе опасности. Поред претње да ће га „прогутати“ ватра током московског пожара, за време рата 1812. године опљачкали су га Французи. У народу се дуго причало да је Наполеон хтео да га дигне у ваздух, али да је његову намеру спречила јака киша, која је угасила запаљени фитиљ.

Једну куполу Храма Василија Блаженог оштетили су бољшевици када су 1917. године напали Кремљ. После револуције, старешину храма су стрељали, имовина је била заплењена, а храм затворен.

За време Совјетског Савеза, било је предлога да се храм сруши, јер је сметао одржавању војних парада. Према још једном предању, када су Стаљину показали макету на којој је Храм био уклоњен, лидер СССР-а је рекао: „Врати то на место!“. Тако је храм опстао, упркос претњи да ће бити срушен.

Елбрус, највиша планина Русије и Европе, такође је и успавани вулкан. Налази се на Северном Кавказу и називају га „двоглава планина“, пошто има два врха. Један је само двадесетак метара виши од другог. Западни достиже висину од 5.642 метара, док је источни нешто нижи - 5621 метара.

Некада се сматрало да је Елбрус доступан само боговима, а успон на Елбрус се сматра изазовом и за најискусније планинаре.

Занимљиво је да је први успешан успон на један од врхова Елбруса постигнут током војне и научне експедиције коју је предводио руски војсковођа српског порекла, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануел. Рођен је у Вршцу, истакао се у рату са Наполеоном и посебно у Бородинској бици у којој су учествовали и други руски генерали српског порекла.

Елбрус је данас једна од главних руских атракција. Добро развијена инфраструктура и саобраћајне везе омогућавају популаризацију овог подручја у туристичком, планинарском и спортском погледу. На Елбрусу, на висини од скоро 4.000 метара, налази се и највиши у свету еко-хотел „Липрус“.

Бајкалско језеро је најдубље језеро на свету, али и највећи резервоар слатке воде на свету, чинећи 20 одсто њених укупних резерви. Процењује се да постоји најмање 25 милиона година, па се сматра и најстаријим језером на свету.

Дубоко је 1.642 метра, што је отприлике једнако висини пет Ајфелових кула, а по површини ово језеро веће је од, рецимо, Белгије. Језеро има и 27 острва од којих је највеће Олхон, које представља религијски центар домородачког народа Бурјата са бројним тотемима прекривеним шареним тракама.

Међутим, суштина Бајкала није у сувим цифрама, него у његовој невероватној лепоти, природи, разноликости флоре и фауне. Од преко 2.000 биљних и животињских врста које га насељавају, скоро половина њих је ендемска.

Чисто и прозирно језеро, познато и као „плаво сибирско око“, као магнет привлачи туристе из целог света. У зимском периоду површина Бајкала се претвара у лед, чија дебљина може да достигне и два метра, па се туристи зими по њему клизају, а лети у њему пливају.

Својевремено се и Владимир Путин, у мини подморници „Мир-2“, спустио на дно Бајкала да би посматрао кристале који садрже природни гас којима је ово сибирско језеро изузетно богато. Након те мисије, тадашњи премијер Русије је признао да је импресиониран величанственошћу Бајкала и да „ништа слично у животу није видео“.

Ово место се налази на Камчатки, на руском Далеком истоку и једно је од највећих гејзирских области у свету и једино у Евроазији. У овој долини, дугачкој шест километара, налази се око 90 гејзира који избацују врелу воду на висину од неколико десетина метара и у то у интервалима од 10 до 12 минута, а има и оних који то чине на сваких четири до пет сати.

Такође, овде се налази и мноштво термалних извора, претежно у кањону, с леве стране реке Гејзнерна.

Долину гејзира открила је научница Татјана Устинова 1941. године, а читава ова област припада природном резервату Кроноцком, који је део светске баштине под заштитом УНЕСКО-а као део природног комплекса „Вулкани Камчатке”.

И у совјетско време и после распада земље, Долина гејзира била је једно од најпосећенијих туристичких места на Камчатки. Додуше, пре више деценија овде је једно време био и забрањен туризам, али након стварања неопходне инфраструктуре, 1993. године, долина је поново отворена за туристе.

Индивидуалне посете нису дозвољене, пошто се овде може стићи искључиво хеликоптером.

Ово је истовремено једно од најлепших и најопаснијих места на свету. Туристима нуди величанствен поглед на активне гејзире, али уме и да буде ризично по живот, пошто се на одређеним местима испод земље скрива врела вода, а из тла излазе отровни гасови који лако могу убити неопрезне путнике.

Ово је још једно у низу ремек-дела природе. Процењује се да су ови камени гиганти на Уралу настали пре 200 милиона година и атрактивни су управо због висине — од 30 до 42 метра.

Локалитет има неколико назива, као што су Мањпупуњор и Стубови изветравања.

Некада су ови стубови били предмет обожавања народа Манси. Дуго је локално становништво стварало разне легенде о пореклу, а најчешћа је била верзија окамењених дивова.

Наиме, у језику народа Манси реч „мањпупуњор“ значи „мало брдо идола“. Легенда каже да је народ Манси као светињу поштовао место на коме сада стоје стубови. Никоме није било дозвољено да се пење на врх. Једном је издалека дошло седам дивова са намером да униште народ Манси. Попели су се на брдо и скаменили се.

Ипак, истина је да је седам стена необичног облика је све што је остало од древних планина које су током милиона година разорили ветрови, мразеви и падавине.

Ово невероватно место прате многе легенде и мистерије, а захваљујући све већој популарности, висораван Мањпупунер сваке године посећује све више туриста.