Грујичићева се сећа како је 70-их година гледала руску серију „Седамнаест тренутака пролећа“ о руском шпијуну усред фашистичког Берлина, Максу Оту фон Штирлицу који је у Русији, али и другде, постао симбол за врхунског агента.
Неподобна за шпијуна
„Штирлица и његову борбу усред немачке команде тада у Берлину је пратила цела бивша Југосалвија, не само Београд и Србија. Да бисте били такав шпијун морате за то да будете обучени. Да бисте се обучили не можете то урадити за пар месеци, недеља, година, ви морате расти и морате имати заиста одређене психолошке предиспозиције да бисте могли да будете такви и да ниједног тренутка не посумњате у исправност оног што радите“, примећује наша саговорница, додајући да се диви људима који су имали такву свест да раде за добробит свог народа и не поклекну већ остану чврсти у томе да је њихов став једини исправан и да се боре против зликоваца како је то чинио Штирлиц.
Истиче одмах да она спада у особе које ће радије умрети него да не кажу шта мисле и да зато сматра да није за шпијуна.
На питање како онда објашњава да се нашла на фамозном списку, Грујичићева уз осмех констатује да папир свашта трпи.
„Могу да пишу шта хоће и да причају шта хоће, знам ко сам, шта сам, шта иза себе остављам и знам шта још желим да урадим у животу. Уопште ме не тангира ко шта пише, када, зашто пише, сутра ћу вероватно бити немачки шпијун или неки други. Али је занимљиво да упорно траже руске шпијуне у Србији, притом знајући да је српски народ врло беневолентно расположен према руском народу и да ту постоји нераскидива веза која се можда само генетски може објаснити.“
Не може, каже, ником да забрани да се бави таквим стварима, а сматра да је реч о људима који желе да на неки начин скрену пажњу на себе.
„То су личности које нису испуњене, можда добијају и новац да то ураде, а неко можда има и психичке проблеме па мора такве ствари да ради. Има ту више објашњења“, пола у шали а пола озбиљно ће Даница Грујичић.
Нек потраже помоћ психолога или психијатра
Као лекар размишља и да ли би могла да помогне ауторима таквих спискова али, како истиче, не верује да може сем ако немају тумор на мозгу. Препоручује им, дотле, разговор са психологом, а ако овај процени да треба, онда и психијатра.
„Али ако је магнет у реду, скенер у реду ја као неурохирург немам шта да радим.“
На питање да ли је можда виђена као „руски агент“ зато што се школовала у Москви, Грујичићева се присећа да је у Русији, у бившем Совјетском Савезу живела од 16. до 19. године, те да тамо ни у средњој школи, ни на факултету није осетила никакву разлику у односу људи према себи нити је осетила да је њихов ментални склоп другачији него код људи у бившој Југославији у коју се потом вратила. Њени пријатељи су данас угледни лекари с којима, како каже на жалост, није остала у контакту али би можда једног дана волела да их види.
„О шпијунажи наравно не може бити ни речи. Свако има право да воли - неко воли Америку, Енглеску, неко се диви Немачкој. Ја прво волим Србију и то је моја земља, онда волим БиХ јер ми је тата оданде, јер тамо сам проводила лета и јер је то по лепоти једина земља која може да конкурише Србији, и онда је на трећем месту Русија јер сам тамо провела неки део своје младости. Што не значи да не волим и Рим, да ми се не свиђа Копнеханген, Напуљ“, набраја министар здравља.
Питамо је на крају у шали какву је то државну тајну одала кад је заслужила епитет агента.
„Вероватно државну тајну да Србија треба да буде најбоља у региону. То би требало њих питати – на основу чега су они закључили да ако неко има своје мишљење о свему и говори своје мишљење јасно и гласно са аргументима онда је обавезно шпијун. Искрено речено, ми Срби можда зато нисмо ни популарни код неких империјалистичких народа зато што увек имамо своје мишљење о свему. Зато ја обожавам мој народ и само нек такав остане“, поручује Даница Грујичић.
У видеу погледајте целу специјалну Спутњикову емисију о „руским шпијунима“ у Србији, а поводом лова на „Путинове агенте“:
Такође, погледајте и цео новогодишњи интервју са Даницом Грујичић: