Пет највећих праисторијских налазишта на Балкану /фото/

Портал „Све о археологоији“ направио је избор пет најчувенијих праисторијских налазишта широм ових крајева:

Археолошки локалитет Акротири на данашњем острву Тера (Санторини) је добро познати древни град из бронзаног доба. Уништила га је ерупција вулкана, попут Помпеје. Међутим, град је уништен знатно раније, 1627. године пне. Град је био затрпан пепелом 30 м дебљине. То је омогућило да се очувају остаци града. Становници су на време избегли катастрофу, зато археолози нису пронашли људске остатке.

Прве остатке археолошког локалитета Акротири случајно су открили 1866. године рудари који су радили у каменоломима тог подручја, а током грађевинских радова на Суецком каналу у Египту. Било је неопходно сачекати цео један век, 1967. годину, да се организују систематска ископавања. Читава област је истражена захваљујући грчком археологу Спиридону Маринатосу. Он се надао да ће доказати своје теорије, објављене 1939. године, да је ово била Платонова Атлантида.

Најранији трагови насељавања на Акротирију потичу из неолита (4500. г. пне). Насеље је почело да расте из малог рибарског и земљорадничког села у веома важан трговачки центар на Егејском мору. Ово се догађа у бронзаном добу, у 2. миленијуму п.н.е.

Висок животни стандард омогућио је становницима да искажу своје уметничке вештине и таленте. Такође, пронађени су чувени мурали по којима је Акротири познат. Мурали представљају драгоцен извор информација о тадашњем начину живота.

Поткапина Крапина налази се на Хушњаковом брду, у граду Крапини, око 55 км северно од Загреба. Под руководством Горјановића-Крамбергера, ископавања на локалитету почињу 1899. године и трајала су до 1905. године.

Један је од најбогатијих палеолитских налазишта по броју људских фосила. У Крапини су живели неандерталци. Пронађено је више од 900 фрагментованих људских костију. Реч је о највише 10 неандерталаца, старости од 2 до 27. године. Неандерталаци из Крапине се датују између 120–130.000 година.

Поред људских фосила, пронађени су и животињски остаци изумрлих врста, попут пећинског медведа, сивог вука, лоса, великог јелена, рунастог носорога, праговечета и других. Више од хиљаду комада каменог оруђа из средњег палеолита је пронађено.

Пронађено је само неколико скелета у артикулисаном стању и нема доказа о намерном сахрањивању. Уместо тога, трагови посекотина на костима неандерталаца и други докази обраде костију указују на постморталну манипулацију костима од стране других неандерталаца или животиња. Канибализам је предложен као један од разлога.

На овим скелетима уочен је велики број патологија, од којих већина укључује дегенеративна обољења, трауме настале тупим предметима и хипоплазију зуба.

Гробница је део велике трачке некрополе у Долини трачких краљева. Реч је толос гробници у облику кошнице. Састоји се од уског ходника и округле погребне коморе. Гробница је обојена муралима који представљају трачки пар на ритуалној погребној гозби. Споменик потиче из 4. века пне.

Мурали су најбоље очувана уметничка ремек-дела из хеленистичког периода на територији данашње Бугарске.

Трачанска гробница Казанлак откривена је 1944. године када су војници копали ровове у Другом светском рату. Споменик је проглашен за УНЕСЦО-ву светску баштину 1979. године. То га чини једним од најранијих именованих уопште.

Првобитна гробница је некада била под хумком. Након њеног открића, над гробницом је изграђена мала кућица у циљу заштите. Ова оригинална гробница није доступна широј јавности. У њу могу ући само археолози са дозволом Министарства културе. Зато је реплика доступна за посетиоце.

Лепенски вир је најпознатије праисторијско налазиште из мезолита у Европи. Налази се на деној обали Дунава у Ђердапској клисури. Ископавао га је Драгослав Срејовић са сарадницима са Филозофског факултета у Београду ‘60-тих година, пре изградње хидроелектране „Ђердап I”. Због његове изградње, и да се локалитет не би потопио, одлучено је да се физички измести на другу локацију како би се сачувао. Издигнут је за неких 30 метара од првобитне локације. Нажалост, никада није био истражен до краја. Али је истражено сасвим довољно да се сазна о животу древних људи.

Значај овог локалитета огледа се у и материјалној култури и у томе што су на њему уочене све фазе насељавања од мезолита па до неолита, са мањим прекидима. Пресудну улогу у формирању локалитета имали су међусобни утицаји и контакти између ловаца-сакупљача са пољопривредним заједницама у време ширења неолита у југоисточној Европи.

Археолошки локалитет је јединствен и препознатљив по каменим хибридиним скулптурама и трапезоидним кућама. Живот на Лепенском виру почиње током 8 и 9. миленијума п.н.е. Касније се наставља на прелазу између мезолита и неолита око 6.200. године. У овом периоду древни станвници граде око 70 трапезоидних грађевина. Подове су облагали кречним малтером (ситни шљунак, песак и локални црвени кречњак), а у центру се налазило правоугаоно огњиште обложено каменом.

Хибридне камене скулптуре „жрвтеници” су били заливени чврстим малтером у подове трапезоидних станишта. Оне су израђене од пешчара, висине између 15. и 60 цм, а теже од 1 до 50 кг, и више. На каменим скулптурама су приказана хибридна бића човека и рибе. Само једна скулптура приказује људски торзо, две руке и вулву. А то је чувена тзв. Прародитељка.

На локалитету су примећене и остале фазе насељавања све до средњег века.

Црвена стијена је најзначајнији праисторијски локалитет у Црној Гори. На њему су пронађени остаци од палеолита до бронзаног доба. Налази се у близини села Петровића, на граници Црне Горе са Босном и Херцеговином, на надморској висини око 800 м. До открића локалитета дошло се 1954. године.

Црвена стијена је средњопалеолитски локалитет у коме су живели неандерталци или хомосапијенси пре 100.000 година.

Пронађен је велики број животињских остатака, око 40 врста различитих животиња, од чега су 13 изумрлих. Ређе се проналазе камене алатке, а људских остатака није било у пећини. С обзиром да преовладавају животињске кости чини се вероватним да су становници локалитета били првенствено фокусирани на прераду и конзумацију крупне дивљачи.

Људска врста хомо, која је овде живела, бавила се ловом и риболовом.