Русију је, како објашњава наш саговорник, Америка још пре пет година у свом званичном безбедносном документу одредила као ривала и противника, а Кину као трговинског ривала и потенцијалну безбедносну претњу.
„Ставили су две алтернативе – једна је да се Кина задржи на мањем степену изазова, а други је да крене са већим амбицијама у односима са САД. Онда би Вашингтон појачао своју политику према њој. Русију су већ тада означили као противника, термин „партнер“ више није био у употреби, а још мање „пријатељ“ како су је некада приказивали што показује једну очигледност – САД знају да не може истовремено да иду према обема, јер се узајамно допуњују. Сваки већи притисак на једни или другу само може да их зближи, а то Америка не може да поднесе,“ уверен је наш саговорник.
Дугорочни циљ САД – са Русијом против Кине?
Активни део циљева Вашингтона иде према Русији, оцењује Јовановић и додаје да паралелно са тим појачавају такозвану политику задржавања према Кини тиме што се ствара далекоисточни НАТО, а истовремено припремају неке друге још неопредељене земље за неку врсту савезништва са САД.
Имају дугорочне циљеве, а у прилог томе је чињеница да сматрају да са дневног реда прво треба да склоне Русију.
„Све је мобилисано да се испита Русија у свим њеним ситуацијама и политикама и да се тачно одмери шта евентуално може да угрози америчке интересе ако би отишли предалеко.“
Сједињене државе не желе да уђу у директан сукоб ни са Русијом ни са Кином, уверен је наш саговорник, који подсећа да САД никада нису ратовале ни са једном „јаком“ земљом. Све ће чинити, додаје он, да се то избегне али ће дотле све радити на исцрпљивању и терању Русије на уступке, изазивању унутрашњих напетости, политичких промена.
А све то, како би на власт могли да дођу људи који ће бити помирљиви према Америци у смислу да прихватају сарадњу са њом под њеним условима.
„То им је идеал и онда би могли да се окрену према Кини али би имали и Русију као потенцијалног савезника, а не више као непријатеља,“ сматра Јовановић.
Србија није спремна на капитулацију
То што Запад говори да су у Србији снажни елементи Русије и Кине су неубедљиви аргументи и повици на друге који су пласирани са циљем да би се слабије видело тотално присуство Америке и Запада на целом Балкану, укључујући и нашу земљу. С друге стране, Србија је, према мишљењу нашег саговорника, по много чему особена земља и на Балкану, а и шире зато што је кроз читаву своју историју која је била дуга и болна под туђим утицајем и влашћу, изградила своју самосвест која се базира на слободи, независности и на етици о добром и лошем.
„Док су све друге балканске земље око нас звале немачке принчеве да им буду краљеви, Србија је изродила своје две сељачке династије. Та разлика у настајању одражава се и у садашњем политичком понашању и Србија као таква није спремна ни на какав вид капитулације или подаништва било коме,“ наглашава он.
Шта значи „добронамеран партнер“
Јовановић, међутим, тврди да такво понашање велике силе не воле, јер су научиле кроз историју да другима владају и да их кажњавају али су сада у некој врсти пат ситуације зато што су према Србији урадили нешто нелегитимно - бомбардовали су је без овлашћења и показали да имају освајачке циљеве.
„Ту су застали и због тога не могу даље ни да макну са тим својим освајањем ако га Србија накнадно не прихвати. Они све чине да га ми прихватимо али ће водити рачуна да у томе не иду предалеко, јер су свесни да Србију не смеју да отуђе од себе, јер је она све значајнија као политичка чињеница на Балкану не само у односу на Косово и Метохију него и за околне земље. Њима је значајно да ако већ не могу данас увуку у евроинтеграције онда желе да нас учине добронамерним партнером што ће их штитити од окретања Србије неким другим опцијама,“ закључио је Владислав Јовановић.