Да је Европска унија желела да успоставља трибунале какав европспосланици траже да се успостави за истрагу о специјалној руској операцији у Украјини, то би писало у њеним оснивачким актима. Али тога тамо нема, каже професор Правног факултета у Новом Саду Бранислав Ристивојевић.
Подсећамо, Европски парламент усвојио је резолуцију у којој се залаже за оснивање специјалног међународног трибунала за злочине агресије против Украјине, тражећи да се истражи не само руководство Русије, него и Белорусије.
Трибунал за Украјину не би никоме судио – судили би њему
Захтев европосланика професор Ристивојевић упоређује са трибуналима које су оснивале Уједињене нације, када није било одлуке Савета безбедности као највишег политичког органа УН-а.
Ради се о принудним судовима који, како Ристивојевић каже, постоје само за мале државе (за Руанду или бившу Југославију) и читавог периода свог постојања пате од проблема легитимности.
„А кад патите од проблема легитимности, такав суд ће потрошити гомилу времена само да објасни одакле му право да суди и неће ни стићи да суди некоме. Трибунал за бившу Југославију се све време свог постојања бавио питањем своје легитимности, што ће рећи, уместо да он суди другима, други су судили њему“, истиче Ристивојевић.
Када стално морате да одговарате на питање откуда вам право да неком судите, ви се у ствари браните и налазите се на оптуженичкој клупи, додаје он.
„Друга ствар, како можете да оснујете трибунал против воље онога коме треба да се суди? Па ваљда тај мора да пристане на надлежност. Сви међународни судови, то зна сваки студент који положи међународно јавно право, траже сагласност субјекта коме суд жели да суди, јер он треба да пренесе део својих судских овлашћења на неког другог“, каже Ристивојевић.
Велики логистички подухват
Чак и ако би трибунал који захтевају европосланици на силу био основан, како ће спроводити надлежност, пита се наш саговорник.
„Како ће да врши истрагу, ко ће да подиже оптужнице? То су бесмислице. Оснивање једног трибунала је логистички подухват који траје по пар година. Сећате се колико је требало да се оснује трибунал за бившу Југославију. Он је основан марта 1993, а прву оптужницу није имао пре 1995. То је две године. Дакле, они сутра да оснују суд за Украјину, он не би могао да поштено суди, а вероватно ни неће судити поштено, још две године. За две године, сукоб ће бити готов“, сматра Ристивојевић.
Мишљење европосланика наведено у резолуцији да би један такав трибунал „попунио вакуум“ у међународном кривичном праву и допунило истражне напоре Међународног кривичног суда, јер „тренутно не може да истражује злочине агресије када је у питању Украјина“, Ристивојевић кометарише речима да вакуума заправо нема. Нема га зато што ни Русија, ни Украјина својевремено нису пристале на надлежност међународног кривичног суда, као што на његово оснивање није пристао ни Вашингтон.
Статут међународног кривичног суда дозвољава да Украјина пристане на његову надлежност само у овом случају. Међутим, опет се појављује проблем, јер Русија не пристаје на његову надлежност, наводи професор.
Ако може ЕУ, могу и Русија и Кина
Са друге стране, ако ЕУ може да оснује трибунал за Русе, Русија може да оснује трибунал за Немачку, Француску, Британију.. шта је препрека, каже Ристивојевић. Ако ЕУ може да прошири своје судске надлежности на стране држављане који своја судска овлашћења нису пренели на њу, то исто може да уради и Русија.
И не само Русија, и Кина би у том случају могла да оснује трибунал који би судио Американцима због Тајвана. Све то, довело би до правног циркуса у свету јер онда би свако сваком судио без надлежности, сматра Ристивојевић.
„Ниједна држава не шири надлежност свог кривичног правосуђа ван својих граница. Једини је међународни кривични суд, али на његову надлежност морате да пристанете. Ниједан трибунал више не постоји, сви су затворени. Они су ионако били слепо црево међународног кривичног права. Да су они били прави пут, на пример трибунал у Хагу или за Руанду, онда не бисмо оснивали стални Међународни кривични суд, него нове трибунале, за сваки појединачни случај“, закључује он.
За резолуцију ЕП гласала су 472 европосланика, 19 је било против, а 33 уздржано.