На хиљаде километара испод површине наше планете, можда се дешава нешто чудно. Преовлађујуће научне теорије говоре да се Земљино језгро ротира брже од омотача језгра и остатка планете, али у истом смеру, у којем се и Земља ротира. Међутим, кинески научници тврде да нови подаци указују да то више није тако.
„Били смо веома изненађени“, рекли су Ји Јанг и Сиаодонг Сонг, сеизмолози са Универзитета у Пекингу, чији је научни рад објављен у часопису „Нејчр џиосајенс“.
Мистерије Земљине унутрашњости
Резултати њиховог истраживања могли би да разјасне многе мистерије Земљине унутрашњости, укључујући и који део унутрашњег језгра је заслужан за одржавање планетарног магнетног поља и утиче на брзину Земљине ротације, пише часопис „Нејчр“.
Научници су открили унутрашње језгро 1936. године, након проучавања како сеизмички таласи земљотреса путују кроз планету. Промене у брзини таласа откриле су да се језгро планете, које је широко око 7.000 километара, састоји од чврстог средишта, направљеног углавном од гвожђа, унутар љуске од течног гвожђа и других елемената. Како се гвожђе из спољашњег језгра кристалише на површини унутрашњег језгра, оно мења густину спољашње течности, изазивајући узбуркане покрете који одржавају Земљино магнетно поље.
Земљино магнетно поље – илустрација
Течно спољно језгро у суштини одваја унутрашње језгро широко 2.400 километара од остатка планете, тако да унутрашње језгро може да се окреће сопственим темпом. Сонг и други научници су 1996. године почели да проучавају земљотресе уочене у истом региону током три деценије, а чију енергију је детектовала иста станица за праћење хиљадама километара даље. Од шездесетих година 20. века, кажу научници, време путовања сеизмичких таласа произашлих из тих земљотреса се променило, што указује да се унутрашње језгро ротира брже од омотача планете, слоја одмах изнад спољашњег језгра.
Касније студије су прецизирале колики је степен те „суперротације“ унутрашњег језгра, да би се закључило да се оно ротира брже од плашта за око једну десетину степена годишње.
Унутрашње језгро зауставило кретање у односу на омотач
Међутим, не слажу се сви научници са том тезом. Други радови сугеришу да се суперротација дешава углавном у различитим периодима, као што су ране 2000-те, те тврде да она није континуирана, стабилна појава. Неки научници чак тврде да суперротација не постоји и да су разлике у времену путовања земљотреса узроковане физичким променама на површини унутрашњег језгра.
У јуну прошле године, Џон Видал и Веи Ванг са Универзитета Јужна Калифорнија, објавили су научни рад који је пореметио устаљена проучавања ове области. Користећи податке о сеизмичким таласима које су генерисале америчке нуклеарне пробе 1969. и 1971. године, они су закључили да се између тих година унутрашње језгро Земље „субротирало“ или ротирало спорије од омотача. Тек после 1971. године се, како тврде, убрзало и почело да се суперротира.
Уклањање последица земљотреса
© AP Photo / FLORION GOGA
Сада Јанг и Сонг кажу да је унутрашње језгро зауставило окретање у односу на омотач. Они су проучавали земљотресе углавном између 1995. и 2021. и открили да је суперротација унутрашњег језгра престала око 2009. Посматрали су ту промену на различитим тачкама широм света, и на основу тога тврде да се ради о феномену који се односи на читаву планету, те да се не ради само о локалној промени на површини унутрашњег језгра.
„Видимо снажне доказе да се унутрашње језгро ротира брже од површине, али око 2009. скоро је стало. Сада се постепено креће у супротном смеру“, каже Сонг.
Око 2009. године разлике у времену ротације су нестале. То сугерише да је унутрашње језгро престало да се окреће у односу на омотач и кору, каже Јанг. После 2009. године, ове разлике су се вратиле, али су истраживачи на основу кретања сеизмичких таласа дошли до закључка да се језгро сада ротира у супротном смеру у односу на остатак Земље, наводи „Сајенс њуз“.
Утицај на дужину дана и магнетно поље
Сонг и Јанг закључују да унутрашње језгро може да осцилира у периодима од око 70 година - мењајући правце ротације на сваких 35 година. Научници закључују кажу да би ове осцилације могле да објасне познате варијације од 60 до 70 година у дужини Земљиних дана и понашању магнетног поља планете.
Ипак, остају многа питања, као што је како помирити спори темпо промена о којима Јанг и Сонг извештавају са неким бржим променама које су приметили други научници. Једини излаз је чекање да се догоди још земљотреса, те да се проучавају подаци о њима.
„Дуга историја континуираног снимања сеизмичких података је критична за праћење кретања срца планете“, кажу Јанг и Сонг.
Сеизмолог Џон Видал, који се такође бавио овим феноменом, наводи како мисли да смо на прагу решења.
„Али, ипак нисам сигуран у то. Мораћемо да чекамо“, додаје он.