То за Спутњик каже саветник у Удружењу за енергетику и рударство Привредне коморе Србије, Мирослав Игњатовић, који сматра да не би требало да подлежемо еуфорији због налазишта злата којима располажемо.
Председник Србије Александар Вучић је ових дана изјавио да је у Србији откривено налазиште злата које је међу 100 највећих у свету, не откривајући ниједан детаљ о њему.
Колико ћемо да профитирамо од нове златне жице
Питања која су се одмах наметнуле о томе колико Србија може због тога да профитира , може ли сама да експлоатише налазиште, ће међутим, сачекати на одговоре, јер недостају основне информације.
Како је то недавно „Политици“ изјавио заменик директора Геолошког завода Србије, Предраг Мијатовић, у нашој земљи се злато истражује на 30 локалитета, али прецизног податка о томе колике су његове резерве нема. Додао је да се процењује да је реч о 600 тона резерви злата, али то треба узети са резервом јер су последње процене о минералним сировинама урађене пре двадесет година.
У последње време су се, међутим, издвојила два локалитета на којима злато истражују канадске фирме. Ћерка фирма канадске компаније Медголд рисорсис у Србији у оквиру пројекта Тламино на подручју Босилеграда на локацији Барје пронашла је, како је раније пренето, близу 19,3 тоне злата, вредних више од милијарду долара.
Друга канадска компанија, Данди, заокупљена је истраживањем злата на простору Хомољских планина, тачније у југоисточном делу општине Жагубица. Према прелиминарној студији изводљивости отварања и експлоатације рудника, из њега би се извукло скоро 34 тоне тог племенитог метала, бруто вредности 1,6 милијарди долара. У оба случаја реч је о истраживањима која већ трају годинама.
Експлоатација једино меродавна
Посебно су се издвојила два локалитета на којима злато истражују две канадске компаније - у околини Босилеграда и код Жагубице
© Sputnik / Игорь Михалев
/ Зато Игњатовић за Спутњик каже да праву вредност тог злата у откривеним лежиштима можемо да добијемо тек када се почне са његовом експлоатацијом и прерадом.
„То злато добија на вредности када се извади из земље, односно када се добије вредност која може да се прода. Докле год је у земљи оно не вреди ништа. Сетите се откривених борних минерала у Пискањи код Баљевца на Ибру. Рио Тинто је толико најављивао велико богатство тог лежишта и на крају је испало да од тога нема ништа и да је вредност тих минерала равна нули самим тим што нису експлоатисани“, подсећа наш саговорник.
Он истиче да је од почетка истражних радова до експлоатације дуг пут. Истражним радовима морају тачно да се заокруже, да се овере резерве. Такође треба потом да се добије и експлоатационо право, што је, како додаје сада то лакше него раније, јер је изменама закона од пре пар година предност за добијање експлоатационог права дата фирмама које врше истраживања.
Игњатовић додаје да после геолошких истраживања мора да буде извршена разрада рударских пројеката. То опет траје неколико година, па процена утицаја на животну средину.
Дуготрајан посао
На питање колико најчешће трају та геолошка истраживања, он истиче да то зависи од тога колико те куће имају среће да, како каже, набасају на такво лежиште.
„Нема ту неког рока. Зависи од средстава колико се улаже. Обично су то мање истраживачке компаније које истражују злато, односно минералне сировине и када набасају на тако неко добро лежиште онда се обично то прода великим компанијама. Тако је било и са рудником Чукару пеки. Мања фирма је вршила истраживања, дошло је до добрих резултата и онда је после дошло до промене власништва. Прво су Канађани откупили права, а после и кинески Зиђин од Канађана“, објашњава наш саговорник.
Истраживања на том локалитету је још 2013. године покренуала америчка и светски позната фирма Фрипорт Мекморан и иако је оценила да су почетна бушења показала охрабрујуће резултате са високим садржајем бакра и злата, она је после три године права истраживања продала канадској фирми Лундинг мајнинг, а она потом такође канадској фирми Невсун. Она је то на крају препустила кинском Зиђину који је прошле године и отворио рудник Чукару пеки.
Тако и канадска компанија Данди већ десет година истражује златну жицу код Жагубице, а експлоатација још није на видику, јер после треба време и да се формира рудник.
„Да се формира рудник и инфраструктура која прати рудник, значи електроенергетска постројења, као и путеви није нимало једноставно. Има пуно других активности које морају да буду задовољене да би рудник био отворен, пуно дозвола, од грађевинских до оних за заштиту животне средине“, истиче Игњатовић, додајући да су ипак добре индиције да ће у даљем периоду рудник моћи да буде отворен.
Јесмо ли кадри
На питање да ли смо ми кадри да екплоатишемо злато или би то морало да буде поверено некој светској компанији, од чега ми имали тек невелику рудну ренту, Игњатовић каже да од 100 геолошких истраживања успеју само два-три, па је то увек велики ризик. Он каже да не зна да ли смо толико богати да можемо да се залетимо у тако нешто, а да нисмо при томе сигурнио да то стварно може да се експлоатише.
„У принципу, наши институти као и факултети то могу да испрате што се тиче науке. То није никакав проблем, јер постоји велико искуство у рударском и геолошком сектору, чак нас и друге земље доста цене по том питању. На држави је да се одреди да ли жели да уложи паре за које ће опет требати дуго време да се врате“, истиче наш саговорник.
Каже да су та истраживања доста скупа и да му није познато да ли нека од њих, а таквих је више од 100 у Србији, раде домаће фирме. Могуће је, додаје, да наше фирме раде у сарадњи са страним фирмама као подизвођачи. Тако је, како истиче, пре свега због недостатка средстава, као и великог ризика да се паре уложе, а потом се то улагање на крају не исплати.
Игњатовић подсећа да је после доста година отворен само један рудник - Чукару пеки, иако је годинама било јако много истраживања. Зато са опрезом треба говорити о богатим лежиштима, јер она то иако јесу, док не дође до експлоатације практично немају вредност.