Њен роман „Унутрашње море“ Нинов жири критике за избор романа године прогласио је најбољим и делом које се посебно истакло иновативношћу.
Иза ове исповедне необичне приче састављене из фрагмената од којих сваки има свој наслов крије се снажан песнички глас награђиване ауторке поетских књига.
„Песникиње су можда најбољи део наше савремене поезије. Ми не знамо ко чита и како се шта доживљава, то је скривено, али дејство које поезија има је снажно. То дејство је моћно“, каже ауторка романа „Унутрашње море“.
Ако се сетимо да је Милена Марковић прошле године тријумфовала романом у стиховима „Деца“, а сада се то поновило са вашом књигом, да ли бисмо могли рећи да се наставља вредновање једне песничке и женске линије у прози?
Мислим да људи имају погрешну представу о томе зашто се наглашава мушко, женско писање, ваљда је, кажу, важан квалитет, али то није тачно. И кад се скрене пажња – и прошле године и сада – за неке конзервативне кругове је можда превише, али ја не мислим тако. Ово је бацање светла на неке нове поетике, нови тип писања, нову књижевну парадигма. Ја то тако гледам.
Шта чини ту нову парaдигму?
Једна моја пријатељица ми је пре било каквих назнака да бих можда ја могла да добијем ову награду рекла: „–То би баш било добро, Цица (Ивана) Димић, Милена, ти, па то је тако животно“. И то можда нешто говори.
Наслов романа „Унутрашње море“ је помало парадоксалан – унутрашње је, омеђено, а овде се све односи на споља, све излази у спољашњост, препознаје се.
Да, у том наслову има неког оксиморонског потенцијала, контрастног. Када замишљамо неко бескрајно пространство то је плавет небеска, плавет морска, океанска... Неко је чак приметио да може да се каже и унутрашње море (оно што нас мори). А то унутрашње – спољашње... Ми филтрирамо реалност, и у приватном животу, не само на уметнички начин, и у тој игри унутра-споља ми заправо интериоризујемо културу, ми смо артефакти сами. И када производимо своју уметност то је плод невероватно много чинилаца, тих интериоризованих садржаја цивилизацијских, културних, свакодневних, обичајних. Није случајно да и даље постоје националне књижевности. Постоји нека разлика као што постоји у менталитету. Не сматрам да је универзално нешто што треба нужно посебно да наглашавамо, то се нама као људима негде подразумева. Ако си човек ти можеш да перципираш све културне садржаје, музика је доказ за то.
НИН-ова награда Даници Вукићевић
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Какве су досадашње реакције оних који су читали „Унутрашње море“?
Имам много дивних доживљаја са књигом, баш се свашта издешавало и пре награде и сад, тако да ми је и то знак нечег новог. Они који су читали говоре ми да то у њима изазива неку наду, оптимизам. Утисци су различити, то ми је фасцинантно и јако сам поносна на то. Не говорим из перспективе да ми то ласка него из перспективе некога ко ето влада тим текстом, донекле, али сада више немам никакве везе с њим, тако је са књигама, истина је то што кажу да књига има свој живот. А, с друге стране, то ми је и природно да чујем најразличитије реакције шта је кога ту погодило. Често кажу – и смешно је и ужасно је.
Много лица, емоција, ситуација, много фрагмената... Да ли је то мноштво да би се људи опредељивали за оно што им је у тој причи најблискије?
Окупљам их. Ништа од тога није нужно моје лично искуство, ту су сабрана и искуства мени непознатих људи, разговори које сам чула и препричане приче. Невероватно много тога је ушло и ја их окупљам, ја их заступам. Уживам у тој улози да уместо неког нешто кажем, јер знам да тај никада то неће рећи. И то је важан поступак на психолошком плану, на уметничком је ирелевантан. То окупљање такозваних фрагмената, тих делића калеидоскопа једна моја пријатељица види као да сам неку шарену куглу разбила на милион комада. И то је заводљиво. Али, ако се неко стварно препусти тексту он ће му донети тај тоталитет једног света. Уосталом, када писац даје на увид текст као јавну ствар, он то и даје зато што је нешто завршио, неки свет је ту представљен, какав год он био.
Да ли је ово окупљање о којем говорите и начин да се друштву које је, како кажете, изгубило друштвеност, поврати то својство?
Да, на неки свој микро начин. То је оно што појединац може да уради, а то никад није мало. Имамо толико сећања на неке добре људе, занимљиве сусрете, на љубав. Иза свега тога остају сећања. И ја их призивам, јер верујем у ту врсту заједништва. Мислим да људи бркају политички и друштвени живот. Ја верујем да је наша друштвеност веома важна, она је много важнија од овог другог. Ако је она угрожена, а мислим да јесте, онда је контакт, размена веома битна. И то није ситна ствар, нема ситних ствари као што нема малих тема. Оно што је још важно нагласити јесте нека врста забаве у тексту. Ова структура ми је омогућила да се забављам, чак и са најмрачнијим стварима. Зато што је живот забаван, између осталог.
Награђивана сте песникиња, али вас је један издавач својевремено одбио. Јесте ли сазнали зашто?
Одбио ме је за песничку књигу и надам се да се сада каје. Било је преко посредника, али одбијање је било лично. И то је сасвим ок, немам проблем с тим да неко нешто неће. Али је разлог зашто је књига одбијена потпуно генијалан. Уместо „не свиђа ми се“, „не уклапа ми се у план“, свих тих општих места, рекли су да књигу немају где да држе. Ето, све је некако забавно.
(Цео интервју са Даницом Вукићевић погледајте у видео прилогу)