У светској политици почела је нова ера, пише Блумберг: Европа и САД су дале Украјини нова обећања о испорукама наоружања. Аутор текста, међутим, предлаже да се процени опасност таквог корака, да се избегну „самообмана и еуфемизми“.
Према његовим речима, без обзира на санкције, Русија не показује нарочиту спремност за преговоре, Руси се не љуте на свог лидера и мало ко оспорава „уверење да се морално декадентни Запад ујединио против њихове земље“.
И не само то, него народи и владе глобалног Југа, који више од свих трпе економске последице сукоба, не журе да окрену леђа Русији. Према речима аутора текста, највећи део светског становништва сматра да је руска специјална војна операција у Украјини слична инвазији САД на Ирак. На пример, у Индији, која се сматра савезником Запада, током недавне анкете већина људи је за украјински сукоб окривила НАТО или САД, а не Русију.
Чак се и не може рећи да ли житељи Запада подржавају продубљивање сукоба с Русијом, јер их за мишљење једноставно не питају. На пример, владе САД и Велике Британије једва су информисале своје грађане о томе да ће Украјини испоручити савременије оружје.
Аутор текста подсећа на то да су све велике западне земље биле умешане у „војне пропасти које су опустеле читаве регионе Азије, Блиског истока и Африке“. Те катастрофе је било лако предвидети, али политичким лидерима и њиховом деловању помагали су бројни медији који су „заглушивали или намерно делигимитизовали гласове оних који мисле другачије“, наводи аутор и додаје да је забринут када чује да се исти људи који чак нису били ни кажњени за претходне промашаје сада залажу за сукоб с Русијом.
Ипак, нису сви узнемирени попут њега због тога „што елите склоне грешкама поново доносе одлуке које ће променити историју и географију, без одговарајућег демократског надзора“.
На таласу незадовољства због „бесконачних, скупих и неисплативих ратова“ на власт могу да дођу демагози, упозорава аутор, наводећи као пример Доналда Трампа.
Будућност демократије у Украјини је, према мишљењу аутора, такође магловита, ако се има у виду количина оружја које се тамо шаље, као и корупција по којој је била позната и пре сукоба. „Украјина је, изгледа, далеко од перспективе да има поштену и одговорну елиту“, сматра он.
Аутор скреће пажњу на то да због савезничких односа западне земље затварају очи пред политичком и моралном страном питања. На пример, Запад сматра Индију својим савезником и противтежом Кини и Русији, због ћега не обраћа пажњу на кршење демократије у тој земљи и на то што Индија купује руску нафту.
Многе земље у свету почињу да делују с мање разума, да теже војној ескалацији. Чак се и Јапан поново наоружава, иако то води до повећања његовог ионако изузетно великог буџетског дефицита. Притом, нико се тамо не бави ризицима од такве милитаризације и не говори о томе како намеравају да попуне редове армије.
На исти начин, констатује аутор, владе на Западу покушавају да прошире своје војно присуство у иностранству, иако код њих влада економска криза.