Од најаве доласка немачких тенкова на тло Украјине, до понашања Запада, између тренутних дешавања у Украјини и догађаја из два рата у 20. веку намећу се бројне историјске паралеле, мада има и нових момената.
„Некада су румунске, шпанске, италијанске снаге биле у мањини у бици код Стаљинграда, а данас имамо прокси украјинске снаге, плус плаћеници, преобучене армије Пољака, Румуна и нешто професионалаца из америчких и других западних армија, на првом месту британске. Они су сада у већини“, констатује професор др Миле Бјелајац.
Украјинска фарса
Ово је, истиче Бјелајац, рат који се службено још не назива ратом НАТО и Западне Европе против Русије, мада је то јасно од првог дана, а нарочито од 2014. године и пуча у Кијеву.
По оцени др Горана Милорадовића са Института за савремену историју, збивања у Украјини су управо фарса онога што се дешавало тридесетих-четрдесетих година прошлог века.
„Западне демократије, Британија, Француска, а у позадини и Америка, гледале су да Немачку усмере ка истоку и жртвовале једну по једну европску земљу - па је дозвољено да Чешка буде прогутана од Трећег рајха, Југославија је натерана да се подели и да се формира Бановина Хрватска, Румунија која је такође била под егидом западних демократија присиљена да се одрекне Трансилваније. Тиме се отвара мек пролаз за Немце ка истоку, у покушају да их навуку да се сукобе са Совјетима“, подсећа Милорадовић, додајући да се слично дешавало и у Првом светском рату.
Запад би да заувек буде „бели коњ у ергели“
Како каже, 20.век је био прилично кратак - трајао је од Првог светског рата до слома Источног блока, при чему је аномалија да је свет био стабилан зато што је био подељен на два супростављена блока.
„Кад се та равнотежа пореметила опет смо се вратили не у нешто ново него у пређашње стање, односно, у стање у коме су се налазили економски и геостратешки односи највећих држава Европе и света с тим што имамо нове елементе: да је арапски свет постао много значајнији због енергената, Кину која је постала сила. Тако да се свет променио али и није. Променило се то што је једна идеологија изгубила значај, а то је комунистичка и све њене варијације и сад смо се поново вратили у реалан свет. Изашли смо из света идеолошких маштарија и дошли поново на чврсто тло интереса и то се јако добро види. Покушаји да се дође до ресурса су главни мотив овог рата. И наравно, законитости економије која влада на Западу која стално мора однекуд да црпи вредности али и ниво међународне моћи да би се и у будућим генерацијама могло бити први, бити бели коњ у ергели и увек диктирати правац кретања“, објашњава Милорадовић.
Кључна промена је, ипак, то што постоји нуклеарни потенцијал на разним странама тако да, напомиње он, безгранична дрскост с којом су рецимо силе у Први светски рат кренуле као на свадбу више није могућа.
„Зна се да последице овог пута могу бити далеко од фарсичних. Неће бити смешно ако и кад груне прва нуклеарна тактичка бомба која нема онај разорни потенцијал какве су имале бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки, јер она служи за уништавање малих војних циљева, али то би из фундамента променило свет и доживљај шта је то вредност“, упозорава Милорадовић.
Немачка и није и јесте у рату с Русијом
Коментаришући супротстављене изјаве шефа немачке дипломатије Аналене Бербок да Европа мора бити јединствена јер је „у рату са Русијом“ и немачког канцелара Олафа Шолца да „ниједна земља НАТО не учествује директно у том рату“, он примећује да Немачка и није, и јесте у рату са Русијом:
„Кад треба да се обрате Источној Европи и остатку света онда нису, а кад треба да се обрате Западу и кад их посматра велики брат онда јесу. Те две изјаве најбоље илуструју тренутну позицију Немачке, која не може баш много да бира али ипак може да бира више него неке друге, мање земље.“
На питање да ли су ипак Немци „насанкани“ од Американаца, па су прихватили испоруку тенкова „леопард“ Украјини док упркос најавама није извесно да ће тамо стићи амерички „абрамси“, Милорадовић каже да би то онда значило да је Немачка суверена земља ако ју је неко преварио.
„Немачка је само делимично суверена земља, њене политичке елите нису суверене. Нису то људи који сами промишљају изјаве попут оне коју је дала Аналена Бербок. Шолц данас изјави једно, сутра друго, чим му зазвони телефон он је већ променио мишљење и то доста речито говори колики је степен њихове независности. Њихове елите су инструментализоване, а колико могу да се копрцају то је питање за будућност“, каже наш саговорник, уз опаску да је питање да ли ћемо „абрамсе“ уопште видети у Источној Европи, али да „леопарде“ сигурно хоћемо.
Да ли то Запад мисли да може да покори нуклеарну силу
Кад је реч о могућности директног сукоба НАТО и Русије, Милорадовић поставља реторичко питање - како тамо на Западу мисле да покоре нуклеарну силу првог реда.
„Мислим на стратешки нуклеарни потенцијал који има Русија, а који може сваки велики град на овој планети да претвори у радиоактивни пепео, али буквално. Ово није никаква стилска фигура“, упозорава историчар који сматра да је првобитна идеја Запада била да Русију изнутра уруши што се није остварило.
Нису успели ни да руској економији нанесу удар санкцијама, које је Русија након осам година припрема успела добро да амортизује.
„Чему се даље Запад може надати не знам али продужавање рата је очигледно једино што им сада пада на памет, поготову што је то повезано и са одређенм изборним циклусима на Западу - не сме се предати рат пред изборе. Ако капитулирају готово је, предали су власт и код куће. Много тога је у игри и на столу“, закључује Милорадовић.