Ни када је потписана, 1. фебруара 1992, Декларација о крају Хладног рата није имала велику тежину, а камоли данас, објашњава дугогодишњи дописник Новости из Москве Бранко Влаховић.
Вашингтон увек затварао очи пред украјинским национализмом
У декларацији се наводи да САД и Русија не сматрају једна другу за потенцијалног непријатеља, а да ће међусобне односе убудуће карактерисати пријатељство и партнерство.
У тако нешто и тада и данас могу да поверују само неинформисани, истиче Влаховић.
„Сви знамо да је рат у Украјини прокси рат и да Украјина уопште не би могла да ратује против Русије да јој у томе не помажу Америка и колективни Запад“, констатује он.
У објављеним стенограмима из разговора које је са америчким колегама водио Борис Јељцин види се да је тадашњи руски председник још тада упозоравао на опасност од украјинског национализма. Већ тада су постојала трења и украјински националисти су правили притисак на тадашњег украјинског председника Леонида Кравчука, истиче Влаховић.
„Имао сам потребу то да кажем да бих показао да су Американци одлично знали да постоје и тињају украјински национализам и мржња према 11 милиона Руса, колико их је тада живело у Украјини. Али, правили су се да то не виде, а америчка амбасада је 2014, за време пуча, практично била штаб у коме су се доносиле одлуке како да се националисти понашају према тадашњој власти“, наводи Влаховић.
Наивност Горбачова и Јељцина
Присећајући се периода од пре тридесет и једне године, Влаховић наводи да су и Борис Јељцин и његов претходник Михаил Горбачов били наивни, а као разлог наводи да су оба лидера, како каже, оболели од месијанства.
И један и други веровали су да могу да изграде трајно, чак и вечно добре односе са Западом. За разлику од Горбачова, Јељцин је био, како Влаховић каже, нарцисоиднији и провинцијално наивнији верујући да темељ добрих руско-америчких односа могу да буду његови пријатељски односи са америчким председницима.
„И један и други веровали су да могу да направе трајно, чак и вечно добре односе са Западом. Исту су грешку направили и Горбачов и Јељцин, који је био још нарцисоиднији и провинцијално наивнији. Он је мислио да може да изгради пријатељске односе са америчким председницима и да то буде темељ добрих односа, што се испоставило као велика наивност“, каже Влаховић.
Та је наивност доста поучна и од ње актуелни руски председник Владимир Путин никада није патио додаје он. Позиција актуелног руског председника далеко је боља од позиције Бориса Јељцина јер Русија је данас извозница хране, док се током Јељциновог периода суочавала са несташицом хране.
Уз то, ни Американци нису желели да Декларација има политичку тежину – Вашингтон, према Влаховићевим речима, признаје само некога ко је оружано на сличном или једнаком нивоу.
Нико вас не сматра за равноправног ако примате хуманитарну помоћ
Наш саговорник присећа се стања у руском друштву када је декларација потписана. Руси су сматрали да из Хладног рата нико није изашао као победник. Међутим, првом приликом, амерички председници говорили су да су они победници.
„Главни проблем је што нико неће да вас сматра за равноправног партнера ако примате хуманитарну помоћ. Сећам се тог периода. Одмах после тог састанка стигао је у Русију амерички теретни авион који је носио хуманитарну помоћ. То су били замрзнути пилећи батаци који су старијим руским генерацијама остали у сећању као „Бушове ногице“. Објективно говорећи, без обзира на потписани документ, Руси су били у инфериорном положају“, присећа се Влаховић.
Таквом положају Русије доста је доприносио и тадашњи шеф руске дипломатије Андреј Козирјев, који је био, према Влаховићевим речима, потпуно проамерички настројен и био је у стању да наговори Јељцина да потпише било шта, закључује он.