Ни корак назад: Шамарчина руског медведа од које се нацистична неман никада није опоравила

У периоду од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године одиграле су се немачка опсада Стаљинграда, мучне и беспоштедне борбе по његовим улицама и на крају победоносна совјетска контраофанзива у којој су немачке снаге девастиране. За Немце који до краја рата нису успели да се опораве од шамара који им је Совјетски Савез ударио, пораз у овој бици и уједно у читавом рату означавао је почетак краја. За Русе је значио почетак ослобођења од нацистичке Немачке које је извојевано не само огромним жртвама и надљудским физичким напорима већ и психичком предношћу коју су, у многоме, стекли након Битке за Стаљинград. Незаустављиви Немци који су у једном муњевитом налету покорили читаву Европу наивно су се и чеоно залетели на руског медведа.

Историчар Предраг Марковић говори за Спутњик о значају ове колосалне битке.

И тада је као и данас енергетско богатство Русије представљало нужност централној и западној Европи, па је немачки план подразумевао војно напредовање до нафтних поља уз Каспијско језеро и Стаљинград, а Хитлер је издао декрет са одредбом да се „коначно уништи остатак постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више важних ратнопривредних извора енергије“.

Стварни мотив напада Стаљинграда заправо није ни постојао већ се састојао из Хитлерове опсесивне мржње према Русима. Стратешки циљ који је желео постићи могао се остварити и простим опкољавањем града након којег би немачка војска наставила даље продор. Разлози који су довели до покушаја заузимања града на Волги били су идеолошки. Град који је носио име његовог ривала морао је пасти. Са падом Стаљинграда, Хитлер је мислио да ће победити и руски дух. Вођен жељом да покори по сваку цену, али и уверен у супериорност немачке војске која је тада заиста и била најмодернија и најопремљенија на свету, немачки канцелар је потценио непријатеља и поделивши војску на два дела осудио вечите немачке тежње ка Истоку на пропаст. Од 300.000 немачких војника, само се 5000 вратило кући. Уместо руског, немачки дух је био смрскан. У немачкој армији се повећао број дезертера и војника који су отказивали послушност командирима, а немачки војни суд почео је изрицати својим војницима знатно више смртних казни. У једном делу политичког и војног врха почело је да се испољава опозиционо расположење према Хитлеру.

Уследиле су мучне и крваве уличне борбе за сваки педаљ града. Што би једни дању освајали, други би по ноћи враћали и тако у круг. Употреба војне технике била је практично немогућа због терена али и бомбардовања које је оставило читав град у рушевинама. Већ при првом ваздушном нападу бачено је хиљаду тона разорних бомби.

Поразу Немаца допринеће и лоша опремљеност сателитских војски – италијанске, мађарске, румунске и хрватске. Примера ради, Независна Држава Хрватска послала је нацистичкој Немачкој легију од 10.000 људи. Читава „Хрватска легија“ изгинула је на источном фронту и у самом Стаљинграду, што у борбама, што у заробљеништву.

Немачка офанзива добро је започела. На град је кретало више од пола милиона немачких и сателитских војника са 1000 тенкова, око 1000 авиона и 10000 топова. Хитлер је већ мислио да је победио и заиста, по статистици, новопридошли совјетски војник који би стигао у град могао је да очекује да ће живети још свега неколико сати. Огорчене борбе су беснеле за сваку улицу, сваку фабрику, сваку кућу, подрум и степениште. Немци који су ово невиђено градско ратовање назвали „пацовски рат“ до краја битке су, у одсуству друге хране, истребили све преостале глодаре, псе, мачке и вране Стаљинграда.

Након немачке офанзиве маршал Жуков је дошао на идеју о пробијању обруча који је опасивао и све више стезао град. Идеја је била да немачке снаге борбама задрже у граду након чега би се извео пробој кроз растегнуте и слабо брањене делове немачке војске. После тога би непријатељска војска која је месецима покушавала да сравни Стаљинград и све његове становнике остала заробљена унутар града. Ова операција названа је „Уран“.

Концентрација трупа Црвене армије вршена је ноћу и уз највећу камуфлажу. Јутро 19. новембра 1942. године било је тмурно, а видљивост слаба. Падала је хладна ситна киша помешана са снегом.

На Стаљинградском фронту артиљеријска припрема почела је дан касније, тачно у 10 сати. После десетоминутне канонаде, из својих бункера и скровишта излетели су совјетски тенкови и војници, устремивши се на противничке положаје.

Учесник у ратним догађајима, пуковник Вилхелм Адам овако описује ситуацију насталу тога нада:

У совјетском обручу је остало заробљено близу 230.000 немачких и румунских војника као и цео 369. пук хрватске пешадије. Унутар града се затекло око 10.000 цивила који нису стигли да се евакуишу као и хиљаде совјетских бораца које су до тада заробили Немци.

Када се говори о америчкој науци и свемирском програму чак се ни не крију заслуге нацистичких научника којима је након краха Немачке и Нирнбершког процеса пружен азил, али се рад једног другог Немца, свесно и несвесно, користи неупоредиво чешће и на дневном нивоу. Јозеф Гебелс, Министар пропаганде, био је пионир у масовном лажном извештавању и преокретању свести грађана како би служили политички предвиђеној сврси.

Истог дана када је операција Уран отпочела, у немачким биоскопима су се приказивале новости са ратишта. Док су совјетске трупе потискивале нацисте, немачка публика је слушала о томе како је „Некадашња метропола на Волги, осим малобројних квартова, отета непријатељу. Немачки Вермахт се налази на Волги“. Баш као и многа данашња западна извештавања о ратним стањима по Европи и свету, пропагандне вести нису имале никакве везе са реалношћу.

Обруч око Стаљинграда остао је непробијен а паралелно са војним напредовањем наступио је и удар оштре руске зиме. Волга се замрзла, олакшавајући Совјетима снабдевање унутар града. Заробљени немачки војници убрзано су остајали без горива за грејање и медицинских залиха, а хиљаде њих су почели да умиру од промрзлина, слабе исхране и болести.

У јутро почетка контраофанзиве Црвене армије, Хитлер је на другој страни, далеко и од најдаље линије фронта из безбедности своје куће одржао један од својих монолога о „новим корацима према Уралу, Кавказу и Неви“. Док су немачки војници гинули, њихов вођа је држао пропагандни говор који се нико није усуђивао да прекине. Можда би тај говор и утицао на морал нациста да су могли да га чују, али холограми и интернет преноси који то данас омогућавају морали су да сачекају још осамдесет година.

Немци су умирали од глади, падајући по улицама Стаљинграда као покошени, а понестајало им је и муниције. Притиснути до самих обала Волге, одсечени без хране и оружја, налазили су се под целодневном совјетском паљбом и са копна, и са воде и из ваздуха.

Видевши да је даље ратовање излишно и да би се њиме једино постигао непотребни губитак живота са обе стране, Руси су понудили услове часне капитулације. Услови су одбијени и поражена страна је практично збрисана.

Због хероизма и жртава како бранилаца тако и становника, Стаљинграду је додељена титула „град херој“. Битка за Стаљинград постала је симбол совјетског отпора немачком нацизму и синоним за највећу могућу жртву отаџбини. Да није било Стаљинграда и уопште руске жртве, крајњи исход Другог светског рата био би потпуно другачији. Да није било руског отпора, Европом би завладало морбидно једноумље. Не би више било засебних држава, народа, историја, култура, већ би се све стопило у једноличну монолитну масу чије би бирократе диктирале не само политиком већ и начином размишљања на старом континенту. Победом Руса нису само спашени милиони словенских душа, већ и становништво читаве Европе које на ту чињеницу пречесто заборавља.

Иако гледано у историјском контексту није прошло много времена од завршетка Другог светског рата и Стаљинградске битке, послератна дешавања и пропаганда довели су поједине словенске народе до такве и толике промене свести да би на уложеној пропаганди и министар Гебелс позавидео.

Марковић каже да би паралела која би се повукла између тадашњих и данашњих ратних дејстава била само и једино негативна јер су Стаљинградску битку ,,заједно извојевали сви народи Совјетског Савеза, пре свега, поред Руса, Белоруси и Украјинци".

Иако је Украјина за време Другог светског рата имала доста квислинга и следбеника нацистичке идеологије, не може се рећи да народ тадашње совјетске покрајине није дао свој допринос у борбама. Супротно својим прецима, украјински народ данас страда од последица пропаганде која је нацистичку неман оживела и предочила као пријатеља, а сопствену мајку земљу као окупатора и крвника.