Зидови се множе - имамо ли времена за помирење
Пад Берлинског зида иницирао је на овим просторима прављење нових зидова. Што су мањи географски и духовни простори у којима живимо, ми се све више делимо. То је нека врста нашег, али не само нашег проклетства. Нисам сигуран да ћемо у скоријој будућности успети да пронађемо заједнички језик ни међу собом, а камоли са другима, каже Жељко Хубач.
SputnikПредстава „Берлински зид“ (Кад се ми мртви заиграмо живих)“, по тексту и у режији Жељка Хубача и продукцији Српског народног позоришта, гостује 9. фебруара на Сцени „Раша Плаовић“ у Народном позоришту у Београду.
Прича о трагедији две породице
Прича о трагедији две породице, српске и албанске, идентитету и поделама, централне су теме Хубачовог комада.
Искорачивши на непосредан начин у материјал актуелне историје, како наводи театролог Светислав Јованов, аутор се драмом „Берлински зид“ упушта у нови слој истраживања људске способности за насиље и праштање, али и на нови начин артикулише мотив породице.
“Политичке олигархије, које ведре и облаче на овим просторима и с једне и с друге стране, воде велике политике, а заборављају на мале, обичне људе, који су тобож у жижи њихове бриге. Ти мали људи живе на простору где им је сукоб на дохват руке. Они, тако заборављени и слуђени, развијају, пак, у себи неку врсту ирационалне аутодеструкције тако да је њима рат који се догађа у драми - бомбардовање Југославије 1999. године - само катализатор за еманацију свих оних процеса који би се можда догодили и без рата, јер су усађени у њихов однос према животу. Често размишљам шта је толико проклето у нама да перманентно подређујемо потенцијалне свакодневне радости неким псеудоидеологијама, искривљеним сликама о традицији и жртвујемо живот зарад неких имагинарних заблуда. О томе сам хтео да проговорим у овој представи, да у фокус ставим малог човека и покушам да бацим светлост на то како је живети у простору у којем вам судбину одређују историјске околности на које не успевате да утичете“, објашњава Хубач за Спутњик.
Проблеми се тичу свих, без обзира на порекло
У представи већина глумаца игра два лика: Милан Ковачевић тумачи улоге Скендера, односно Велимира, Пеђа Марјановић игра Фарука и Рашка, Душан Вукашиновић – Петрита и Василија, Марија Меденица глуми Диту и Марију, Марко Савић – Енвера и Димитрија, а Нина Рукавина тумачи лик Ане.
„Намерно сам инсистирао на томе да исти глумци играју ликове различитих националности, да покажем како се проблеми о којима говоримо у представи тичу свих, без обзира на порекло. Можда ће неки политиканти и са једне и са друге стране реаговати на то тако што ће рећи да изједначавам проблеме једних и других, па самим ту ниподаштавам жртве, али то је наратив пренесен од оних којима је сукоб неопходан да би опстали што на власти, што у неким интересним сферама које им омогућавају богаћење. Али, ја нисам политичар, само покушавам да, кроз позоришни чин, сагледам свет око себе очима које имају одређено етичко становиште“, наглашава Хубач.
Пад Берлинског зида створио нове зидове
Иако се Берлински зид не помиње у комаду, јасан је разлог због којег је аутор своју драму насловио тако.
„Пад Берлинског зида иницирао је на овим просторима прављење нових зидова. Што су мањи географски и духовни простори у којима живимо, ми се све више делимо. Зидови се множе геометријском прогресијом. Можда је то у нашем карактеру или је каратеристично за ову ветрометину на којој се налазимо, али нисам сигуран да ћемо у скоријој будућности успети да пронађемо заједнички језик међу собом. Не мислим само на однос Срба и Албанаца, него унутар самих нација“, примећује Жељко Хубач.
Сматра да је за помирење потребно да прође много времена:
„Знате како кажу, енглеска трава је тако зелена јер се вековима гаји. Али, ја се бојим да ми као нација немамо то време, потребно за сазревање, а и живимо у време крајње огољених настојања либералног капитализма да иницира сукобе на свим могућим нивоима и не бих да будем песимиста, али ми разум говори да је простора за помирење све мање. Неко шири хоризонте сукоба без размишљања ко ће страдати у том сукобу и на који начин. Они који их иницирају, сигурни су да у њима неће страдати, већ профитирати“.
Хубач наглашава да је „Берлински зид“ прича о породици.
„Нуклеос сваког срећног живота саздан је у породици и начин на који браните породицу дефинише вас као човека. Сви ликови у драми 'Берлински зид' су жртве заблуде, јер мисле да бранећи иметак, бране породицу. Када тај иметак, који су по сваку цену бранили, прерасте у камен на крају комада, схватају бесмисао борбе за простор“, истиче саговорник Спутњика.
Редитељ Хубач и дрмаски писац Хубач
„Берлински зид“ је 2016. године постављен на сцени Београдског драмског позоришта у режији Милана Нешковића, а у Српском драмском позоришту у Хубачевој режији је премијеру имао 9. марта прошле године.
„Док гледам представе настале по мојим комадима у режији других аутора, правим једну врсту посредног дијалога између њих и мене и то ме увек тера да се даље бавим тим драмама, да наставим да их пишем, адаптирам. У суштини моја потреба за режијом је својеврсна материјализација тог процеса - покушавам да пронађем оне сегменте драме који су битни за ово време, да видим на који начин те драме могу да преживе време и врло сам немилосрдан према драмском писцу, јер немам проблем са ауторским правима“, каже дрмаски писац и редитељ Жељко Хубач.
Драматург представе је Александар Милосављевић, док је асистенткиња драматурга Дивна Стојанов. Музику је компоновала Ирена Поповић Драговић, сценограф је Жељко Пишкорић, а костимографкиња Марина Сремац.