Када „Орлићи“ постану Икари – прерани лет им је истопио крила

Таква судбина задесила је велики број српских фудбалера. Чак и они најталентованији нису успели да искористе добар залет који су имали. Некада својом кривицом, некада због похлепе родитеља и менаџера, свако је имао свој пут.

Некако најцрњи облак надвио се над генерацијом 2013. која је предвођена Љубинком Друловићем пре тачно деценију освојила титулу омладинских првака Европе у Литванији. Изашли су из тог тима асови попут Рајковића, Митровића, Сергеја Милинковића Савића, Максимовића, Вељковића...

Али, нису сви „Орлићи“ имали среће да успеју у каријери, да стигну до важне улоге у лигама петице или сениорског дреса репрезентације Србије. Неки су прерано полетели и на том путу доживели фијаско, да су им се „истопила“ крила од превелике амбиције.

Зла коб те селекције види се по судбини која је задесила капитена и вођу генерације, Марка Павловског, фантастичног плејмејкера који никада у сениорском фудбалу није испунио очекивања. На крилима тријумфа у Литванији отишао је из ОФК Београда у велики Порто као 19-годишњак и тамо фактички завршио каријеру у другом тиму.

Покушавао је касније Марко да оживи фудбалски, враћао се и у ОФК Београд и Вождовац, опробао у Белгији, на Кипру, чак и у РНК Сплиту, Белорусији и Литванији, да би ових дана потписао уговор у Подгорици и постао адут Будућности.

Павловски, наравно, није једини из те „литванске“ генерације који није наплатио таленат. Навијачи Звезде се сећају и плавокосог Филипа Јанковића, „новог Просинечког“ који је напустио Маракану са 18 година и „потрчао“ у Парму на наговор мајке која му је била и менаџер.

Нису желели тада Јанковићи да потпишу професионални уговор са у то време посрнулим гигантом из Љутице Богдана, одлучили су се за одлазак на запад Европе, али тамо није било среће за Филипа. После Парме снебивао се по Катанији, Словенији и шпанским нижим лигама, да би прошлог лета завршио у ФК Подгорици, а ове зиме у Лакташима у Босни и Херцеговини.

Много се очекивало и од Дејана Дражића, јуниора Партизана који је преко ОФК Београда стекао афирмацију и прешао у Селту са 20 година. Наравно, у Вигу се није наиграо поред Јага Аспаса и осталих мајстора, покушао је у Ваљадолиду (тада друголигашу), али слаба вајда.

Потом је пробао и у Словану из Братиславе, па ишао на позајмице у Пољску и Мађарску, али нигде није убедио послодавце да је играч за њих. Прошлог лета играо је за турски Бодрум, а ове зиме завршио у последњепласираном Раднику из Сурдулице.

Да вам је неко рекао да ће гол Бразилу у финалу Светског омладинског првенства на Новом Зеланду 2015. године бити највећа ствар у каријери тада 20-годишњег Станише Мандића, рекли бисте му вероватно да није нормалан.

Али, фудбал се сурово поиграо и са каријером момка из Херцег Новог који је завршио на крају на Малти после серије разочаравајућих ангажмана. Из Чукаричког је прешао у норвешки Согндал, затим играо за Зрињски (Босна и Херцеговина), Муру (Словенија), Металац (Србија), а тренутно је на Малти у редовима клуба Ист Рифе.

Десни бек Петар Голубовић је још један момак из литванске генерације који је доста обећавао. И он је из ОФК Београда (пре тога је био Звездино дете) као 20-годишњак отишао у Рому, али није направио каријеру какву су му предвиђали.

Новара (два пута), Пистојезе и Пиза, биле су адресе на којима је на позајмици пробао да се избори за дрес „Вучице“, затим белгијски Кортрајк, па норвешки Алесунд из којег је ове зиме прешао у руски Химки. А требало је да буде наследник Банета Ивановића...

Навијачи Звезде сећају се 2014. године и покушаја тадашње управе да доведе Андрију Луковића, суперталентованог крилног нападача Рада. Уместо на Маракани момак из Београда је као 20-годишњак отишао у велики ПСВ из Ајндховена.

Наравно, тамо у Холандији никада није добио прилику у првом тиму и после две године је као слободан играч прешао у Црвену звезду.

Али, то после није било то... Луковић је кренуо увелико странпутицом, пробао у Вождовцу, па у пољском Ракову, затим по нижим лигама Португалије, да би од прошлог лета за живот зарађивао у Азербејџану, у екипи Зире.

Круг који је отворио Павловски затварамо још једним плејмејкером са динамитом у нози који је много обећавао, али погрешио. Дејан Мелег је са само 19 година отишао из Војводине у велики Ајакс, али као претходници ни он није пронашао срећу.

Вратио се три године касније као слободан играч у Војводину где је имао добру сезону, затим отишао у Турску у Кајзери, одакле га је Црвена звезда „намамила“ назад 2018. и фактички му угасила каријеру. Можда су га довели и из страха да не заврши у Партизану.

На Маракани су га држали ван тима пола године, потом послали на позајмице у Грчку и у Раднички из Ниша, да би га отпустили 2020. Мелег је потом отишао у Борац из Бања Луке, а прошлог лета прешао је у египатски клуб Енпи, са којим је раскинуо уговор ове зиме.

Тренутно је без клуба, у најбољим играчким годинама, има свега 28 и можда му је сада последњи воз да проба да ревитализује каријеру, што би требало да буде за наук свим младим фудбалерима који планирају да пођу некаквим краћим путем.