Пре тога новинарима није био дозвољен приступ на место хаварије и на све начине је ометан њихов рад, док су амерички медији надувавали тему о непознатим балонима на небу и њиховим везама са НЛО.
Шта се десило у граду Ист Палестајн
У ноћи 3. фебруара, воз који је ишао из Пенсилваније у Илиноис искочио је из шина и запалио се. Да би се спречила експлозија у цистернама у којима су се налазиле токсичне хемикалије направљени су отвори како би исцуреле. Хемикалије су истекле у посебно ископане рупе где су запаљене.
Над градом Ист Палестајн са популацијом од око 5.000 људи неколико сати били су се надвили огромни облаци црног дима. Становници у радијусу од 1,5 километар од места хаварије одмах су евакуисани, а 6. фебруара власти су увеле обавезну евакуацију. Међутим, већ 8. фебруара становницима је дозвољено да се врате својим кућама пошто је америчка Агенција за заштиту животне средине саопштила да су узорци ваздуха и воде безбедни, али је упозорила становнике да би мирис у ваздуху могао дуго да се задржи иако није постојала хемијска опасност.
Међутим, убрзо након тога многи људи су се пожалили на главобољу, мучнину, слабост и друге тегобе. На конференцији за новинаре 14. фебруара портпаролка Беле куће Карин Жан-Пјер саопштила је да је администрација америчког председника у блиском контакту са локалним властима Охаја и да су здравље и безбедност становништва главни приоритет.
Шта је било у цистернама?
Главна супстанца коју су превозили вагони-цистерне био је запаљиви гас винил хлорид – канцерогена хемикалија која се користи за производњу пластичних производа. У високим концентрацијама утиче на централни нервни систем и може изазвати рак јетре, плућа и леукемију.
Приликом сагоревања винил хлорид се разлаже на хлороводоник и фозген који је током Првог светског рата коришћен као оружје. Друга хемикалија која се налазила у вагонима био је бутил акрилат и још три једнако опасне хемикалије које представљају озбиљну опасност приликом удисања. Њихов списак је објављен након хаварије.
Много тога је још увек непознато
Праћење стања воде и земљишта око места несреће је и даље у току. Већ је пронађено 3.500 риба које су угинуле услед загађења воде. У међувремену, упркос охрабрујућим извештајима званичника људи су забринути и често не налазе одговоре на своја питања.
Крис Волас, становник места Ист Палестин остао је незадовољан након Дана отворених врата за локалну заједницу.
„Не одговарају ништа. Само кажу да ће све бити у реду“, рекао је он.
И други становници су поделили своје утиске.
„Од вечери кад смо евакуисани пекло ме је грло, а жлезде су ми биле упаљене. Усне су ми биле јарко црвене, као после опекотина од сунца. То је на крају прошло, али је пецкање у грлу остало. Сад ме боли десно уво. Многи људи су се жалили на бол у грлу, главобољу, осип на телу. Наравно да смо шокирани!“, пожалила се једна од становница града.
Како каже амерички стручњак за хемијски отпад Силверадо Каџијано, много тога је још непознато.
„Можда ћемо морати да се суочимо са последицама за пет, 10, 15 и 20 година када се могу јавити кластери онколошких болести“, рекао је он.
Чернобиљ и Минамата
Након хаварије у месту Ист Палестин многи стручњаци за екологију повукли су аналогију са чернобиљском катастрофом у смислу заташкавања информација о катастрофи. Многи инцидент пореде и са еколошком катастрофом која се 1970. догодила у Онтарију када су велике количине живе доспеле у реку због илегалног испуштања индустријског хемијског отпада. Истовремено, у Јапану се присећају катастрофе у Минамати 1950-их коју су власти настојале да игноришу.
Тада је компанија Chisso дуже време испуштала у воду залива Минамата неорганску живу коју су бентоски организми претворили у метил-живу, моћни неуротоксин. Отпад је деценијама одлаган у залив.
Први симптоми заразе живих организама (ако се не рачуна угинула риба) појавиле су се код напуштених мачака које су пиле загађену воду. Животиње су почеле неконтролисано да се трзају и падају, а затим би угинуле. Након тога су симптоми почели да се појављују и код људи, а били су чести и смртни случајеви. Већина жртава заувек су остали инвалид са „спрженим“ централним нервним системом.
Први случајеви обољења људи забележени су 1956. године, а 1959. године истраживачи са Универзитета Кумамото открили су извор болести – живу, а болест је касније добила име по месту несреће –„Минамата болест“.
Упркос томе, скоро 10 година становници Минамате су безуспешно покушавали да добију званично признање да је жива узрок болести и одштету од власти.
Људи су на крају постигли свој циљ – власти су признале катастрофу. Томе је допринела фотографија из 1971. године под називом „Томоко Уемура у купатилу“ чији је аутор амерички фоторепортер В. Јуџин Смит. Он је забележио како се Минамата болест одразила на развој девојке. Фотографија је постала надалеко позната и скренула је пажњу светске заједнице на болест.