Љубави великана: И највећа светска дела створена у заносу и патњи /фото/

Интригантне, пожртвоване, деструктивне, бизарне љубави великих књижевника и филозофа представљене су на изложби „Љубави великана - Од инспирације до деструкције” ауторки Вуке Јеремић и Драгане Михаиловић, која је отворена 14. фебруара у Установи културе „Пароброд“ у Београду.

На педесетак паноа представљене су љубавне приче Франческа Петрарке, Јохана Волфганга Гетеа, Имануела Канта, Александра С. Пушкина, Шарла Бодлера, Фјодора Михајловича Достојевског, Фридриха Ничеа, Сергеја Јесењина, Оскара Вајлда, Жан Пол Сартра, Чарлса Буковског.

„Увек се поставља питање зашто баш они, зашто не неке друге професије где има још луђих прича – код сликара, музичких уметника, филмаџија. Међутим, ја у Универзитетској библиотеци водим програм 'Класици светске књижевности', а моја колегиница Драгана Михаиловић програм 'Великани филозофских наука' и дошле смо до невероватних и чудних прича, које нису интригантне само као трачеви и љубавне заврзламе, већ су повезане са делима“, каже за Спутњик Вука Јеремић, библиотекар саветник у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“.

Саговорница Спутњика примећује да, иако сви на исти начин испољавамо љубав, даровити људи својим осећањима и животу дају виши, универзалнији смисао:

Ауторке изложбе су љубави великана класификовале на пожртвоване, одане, тајне, разорне, аутодеструктивне.

„Сви знају за Лауру и за Беатриче, као и за језиви случај Силвије Плат, поетске иконе 20. века. Она је до своје 30. године завршила свој фантастичан опус, али је била лабилног здравља, преоптерећена кућом, породицом и амбицијом да буде велика песникиња што је и била. Имала је срећу да буде са Тедом Хјузом у време када је он доприносио освешћењу њеног дара, али се показао као човек који ју је на крају разорио својим неверствима. Она на крају полаже своју главу у рерну са одврнутим плином. Најгоре што је и његова љубавница, због које је оставио Силвију Плат, исто то урадила. А он је доживео лепу старост“, подсећа Вука Јеремић.

С друге стране историја је пуна пожртвованих љубави.

„За руску традицију је карактеристична велика пожртвованост жена за дело мужева. Имамо Софију Толстој која је била и образована, али је то ставила у други план. Колико год да је њихов брак био турбулентан и пун свађа, оно што је трајно у њиховом браку је њена невероватна оданост. Она је седам пута преписала 'Рат и мир', и два до три пута 'Ану Карањину', што је невероватан подвиг. И још је имала дванаесторо деце. Исти случај је и са Достојевским. Тек када је нашао Ану Сниткину, смирио се. Извукла га је из канџи коцкарских страсти, а упознао је као дактилографкињу када је морао за кратко време да напише роман 'Коцкар'. И после смрти мужева остале су одане и посветиле се њиховој оставштини. Софија је оставила потпуно сређену библиотеку свог мужа. Да не говорим о Надежди Мандељштам. Када је Осип Мандељштам осуђен и протеран, она је ишла са њим. Није имала ни кућу ни стан и научила је на стотине стихова напамет знајући да ће све његово бити спаљено и уништено“, истиче Јеремић.

Откривају ауторке да су чак и немачки филозофи Артур Шопенхауер и Имануел Кант, о којима постоје предрасуде да су мрзели жене, имали љубавне приче.

„Дошли смо до приче да је Шопенхауер ипак био заљубљен, али није хтео да се везује па је и побегао од те жене, јер је умислио да је болесна. Завидео је лепим мушкарцима јер је био физички неугледан, али на крају крајева је и он имао некакав љубавни живот као и Кант. И Кант је био далеко од лепог човека, али постоји његов портрет који је начинила заљубљена жена. Представила га је као најлепшег човека“, каже Јеремић.

Посебан сегмент изложбе посвећен је српским писцима као што су Иво Андрић, Лаза Костић, Бранко Радичевић, Милош Црњански, Бранко Миљковић, Исидора Секулић, Аница Савић Ребац, Јован Дучић, Алекса Шантић.

„Свака од тих љубави је карактеристична и названа је другачије. Радичевићева је била неисказана, јер је он био свестан своје болести. С разлогом се плашио Вука Караџића и своје љубави према Мини, али остала је преписка између њих. Лаза Костић је у песми 'Санта Мариа Дела Салуте' обоготворио своју љубав, оставивши једну од најлепших песама на српском језику. Толико је писано о Дучићу као заводнику, његовим аферама по Европи и дипломатској каријери. Андрић је био кућни пријатељ па се оженио женом коју је чекао 20 година. Успео је са њом да поживи десетак срећних година и после њене смрти је брзо увенуо. Сетимо се Виде и Милоша Црњанског, њихове постојане љубави у изазовима страшног избеглиштва. Нажалост није им остварена последња жеља да почивају у истом гробу. Миљковић је у писму пријатељу оставио потресне реченице да је љубав услов писања поезије и да он не може више да пише ако је изгубио жену коју воли, а Аница Савић Ребац извршила је самоубиство након што је изгубила мужа“, наводи Јеремић.

Изложба у „Пароброду“ подсећа да су славна литерарна дела често била инспирисана великим љубавима њихових аутора, који су у сопственом заносу и патњи исписали неке од најпознатијих страница светске литературе.

„Имале смо намеру да на популаран и едукативан начин вратимо људе књижевности. Поред љубавних заплета, могу да сазнају и о делима, правцима којима књижевнициприпадају, прочитају цитате, стихове, одломке из писама, у нади да ће се неки вратити читању, а други по први пут заинтересвати да читају књиге писаца којима смо се бавили. Волела бих да млади погледају изложбу о љубави и љубавним разочарењима да виде да то није ништа ново под капом небеском. Било је и екстраваганција и бизарности вековима уназад да не мислимо да се табуи руше у 21. веку. Сви су табуи срушени одавно“, закључује Вука Јеремић.