Још од момента када су легендарни играчи, попут Карла Мелоуна и Герија Пејтона дошли у Лејкерсе како би „појурили“ титулу, било је јасно да ендемске врсте сличне Кобију Брајанту, Тиму Данкану, играчима који су целе каријере провели у једном клубу, неће бити тако честа појава.
Веровало се да ће то бити Леброн Џејмс када је стигао у родни Охајо и заиграо за Кливленд, али је он чак двапут издао свој клуб и отишао на другу страну, не би ли јурио личне успехе са карактерима сличним његовом.
То је, чини се, све чешћи случај и велике примедбе на то има Чарлс Баркли, легендарни кошаркаш који је оставио дубок траг у неколико клубова, али не зато што је „јурио титуле“ или лична признања.
Барклију значајан проблем представља све чешћи принцип да играчи под претњом траже од клубова да их пошаљу на неку другу дестинацију.
„Не можеш да узмеш мој новац и да ми кажеш да желиш да се разведеш од мене за шест месеци или годину дана. Нема сумње у моме уму да играчи који добију огроман новац морају да буду обавезани на дужу сарадњу. Не могу они да третирају власнике клубова и навијаче као да су безвредни“, истакао је Баркли.
А управо се то дешава, последњи примери Кајрија Ирвинга и Кевина Дурента, двојице играча који је требало да буду лидери Бруклина у трци за титулу потврђују да лојалност у НБА лиги више не постоји.
„Када је постало лоше покушавати направити добре пословне одлуке за себе, своју срећу и мир у уму? Нећете моћи да будете на истој таласној дужини са сваким послодавцем“, рекао је Ирвинг у своју одбрану.
И све је јасно, од спортских идеала није остало ништа, само прича о послу, одлукама, новцу и престижу – а то није пут за легенде, већ за пролазне најамне раднике.