Овим је речима академик Јован Делић подсетио на раскош и значај дела Милована Данојлића на комеморативном скупу уприличеном у Академији наука и уметности, посвећеном недавно преминулом књижевнику и члану САНУ.
Подсетник да је Данојлић, смештен између родних Ивановаца, Београда и Француске, створио јединствен свет од преко 70 песничких и прозних књига, есеја и коментара на многе актуелне појаве, врхунских превода водећих песника француског и енглеског језика, био је довољан да се закључи како је одлазак овог посвећеника писању и једног од највећих читалаца – ненадокнадив губитак за нашу књижевност и језик.
Одговоран пред делом, језиком, народом
„Био је један од најплоднијих, најразноврснијих српских писаца, високе књижевне културе и одговорности пред делом, језиком, светом и животом, пред својим народом и српском културом“, казао је академик Делић, додајући да, шта год да је писао, Данојлићев однос према свету увек је био – песнички.
„Писао је `Бежимо, јер увек из нечег некуда бежати треба“. А бежање и бежанија је застрашујућа српска реч, пуна црних наговештаја, страха, опасности, животне угрожености, несигурности, глади, неизвесности и танке наде за спас. Све је то садржано у његовом стиху“, казао је Делић и додао:
„На Данојлићев поглед на свет и историју указује један епиграм: `После Јасеновца и Аушвица/Мало је требало па да на суду/ Срби – онако, зарад вица/Први за геноцид кажњени буду`. То је хуморносуморан поглед на историју, на Први и Други српски устанак и на однос великих сила. Његова визија временом добија на историчности, без чега се тешко постаје класик српске књижевности“, закључио је академик Јован Делић.
Реч му је ишла лако
Да је Данојлић са својим томовима књига налик Балзаку, али и као саучесник, сведок и важан актер нашег времена, потврдио је и проф. др Александар Јерков.
Јагош Ђуретић и Матија Бећковић на комеморацији поводом смрти Милована Данојлића
© Фото : Новости/Никола Скендерија
„Већ од прве збирке Милован Данојлић постао је књижевна чињеница првога реда. Са књигом „Како спавају трамваји“ ушао је у душе најмлађих читалаца, међу оне ретке са којима деца одрастају. Кроз целокупно дело носио је и једну црту наивности, схваћену у најпозитивнијем смислу речи, тражећи у њој ону непатворену изворност. Био је у дијалогу са својом културом, историјом, традицијом, драма и трагедија судбине народа осећа се у његовом делу. Он је песник најбогатијих рима у нашој књижевности. Реч му је ишла лако. Ко се неће обрадовати лепоти Србије у Данојлићевим стиховима ако ишта осећа српско“, казао је професор Александар Јерков.
Стихове Данојлићеве песме „Утехе неће бити“ прочитао је глумац Хаџи Ненад Маричић.