- Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Хвала, Мајсторе, за лепу реч, став, понашање и људскост

© YT/Телевизија ХрамМилован Данојлић
Милован Данојлић - Sputnik Србија, 1920, 23.11.2022
Пратите насTelegramOdyssey
Када је својевремено из руку Слободана Ракитића добио Награду Српске књижевне задруге за животно дело, један од анонимних поштовалаца Милована Данојлића написао је: „Браво, Мајсторе! Неизмерно хвала за истински језик, за лепу реч, за предивне и праве реченице, за став и држање, за понашање, за људскост…“
У дану у коме сазнајемо да нас је велики писац напустио, овај коментар додатно добија на снази и тачности.

Врхунско мајсторство од прве књиге

А да је заиста реч о мајстору Данојлић је потврдио још давне 1957. године својом првом књигом „Урођенички псалми“ у којој је, како је критика тада забележила, исказао не само задивљујућу стваралачку енергију већ и врхунско мајсторство и изнад свега истанчано осећање за језик.
То јединствено Данојлићево осећање за језик истиче и професор др Михајло Пантић који каже да у новијој српској књижевности нема писца који је на језик обраћао толику пажњу.

Укорењеност у народном говору

„Нема у новијој српској књижевности писца који је у толикој мери обраћао пажњу на укорењеност тог основног људског и уметничког средства у народном говору који, трпећи непрестане промене и преображаје, у неком свом претпостављеном, изворном облику ваљда још једино остаје да живи и да траје у Данојлићевим песмама и у мањој мери у његовој приповедној и есејистичкој прози.“
Милован Мића Данојлић - Sputnik Србија, 1920, 23.11.2022
КУЛТУРА
Матија Бећковић о Данојлићу: Метеорит какав се никад више није појавио у Србији
Професор Пантић подсећа и да је Данојлић своју стваралачку енергију улагао у готово све облике јавног деловања речима, писао је публицистичке текстове, колумне, коментаре, предговоре и поговоре, приказе и есеје, али увек остајући веран својој основној, песничкој вокацији.
Да се први сусрет са Данојлићем за многе догодио захваљујући поезији за децу, сведочи и уредник Српске књижевне задруге, писац Драган Лакићевић.

Писац институција

„Прва слика везана за Мићу Данојлића сеже у моје детињство кад сам први пут дошао у посед књиге „Како спавају трамваји“ коју је Мића Данојлић написао са двадесетак година и објавио као антологијску књигу поезије за децу којом ће се касније прославити и стати раме уз раме са Душком Радовићем, Бранком Ћопићем, Љубом Ршумовићем, Десанком… У исто време он је објавио и своју збирку песама за такозване одрасле „Урођенички псалми“, чији је уредник био Оскар Давичо и која је такође била откриће. Те песме памте његови вршњаци, попут Матије Бећковића и осталих, као Мићин златни почетак“, подсећа Лакићевић и додаје да је свим што је касније урадио, Данојлић потврдио да је писац - институција.
„Кад се поређају једна до друге његове песничке књиге за децу и песничке књиге за одрасле, његове прозе, студије, расправе, његови преводи и препеви, онда је то заиста библиотека. Таквог нисмо имали.“
Портет Милована Данојлића није могућ без осврта на његов преводилачки рад, на неке од најбољих превода на српски језик најтежих и најбољих песника које је опремао коментарима. Преводио је Шекспирове сонете, целог Бодлера, Сиорана… и истовремено био и приповедач, романописац, хроничар Србије. Од родне земље се, како је говорио, никада није одмакао, иако је последње деценије живота провео у Француској. Из те перспективе даљине и иностранства, на Србију је гледао непрекидно, целог живота, односећи из ње са собом суво злато језика, приче, морала, кодекса…
„Мића Данојлић је био сложени патриота, онај који је у временима када је то требало био критичар свога народа и његових манира, обичаја, али у тренуцима када је његов народ био нападнут, он је био на страни свога народа. Исто тако на одмерени и праведни начин. Веровао је да је највећа одбрана свога народа, у ствари, бављење језиком свога народа, а он се тим језиком бавио на неколико разбоја. Један од тих разбоја је био језик његове прозе и његове поезије.“

Веран до краја свим изборима и принципима

На Данојлићеву верност свим својим изборима и принципима упућује и проф. др Михајло Пантић који каже да се ништа није мењало ни у његовог вишедеценијском боравку у Француској.
„И у тим завршним деценијама живота које је провео у Француској, Данојлић је остао веран свим својим изборима и принципима, настављајући да ствара сагласно својим друштвеним и поетичким опредељењима, чувајући критичку дистанцу према збивањима и тамо и овде. Као да се у његовој појави и деловању очувало понешто од оне традиционално схваћене фигуре писца као савести епохе и коментатора, па и коректора друштвених збивања“, наглашава професор Пантић.
Да је Милован Данојлић већ првом збирком „Урођенички псалми“ у српску поезију ступио као самосвојан аутор који је свој пут крчио сам - истиче и професор др Валентина Хамовић.
Милован Данојлић - Sputnik Србија, 1920, 23.11.2022
КУЛТУРА
Преминуо Милован Данојлић
„Изразивши у својој првој песничкој књизи наглашену егзистенцијалну узнемиреност осамнаестогодишњег младића, суоченог са равнодушношћу „чуднопостојећих градова/ у којима нас нико радостан не чека“, певајући, по сопственом признању, из позиције „бегунца од куће“, „физички и духовно потресеног“, самим тим и „помереног виђења ствари“, Милован Данојлић је у српску поезију ступио као врло особита личност. Не бирајући начине на које ће истицати своју различитост, свестан да је једина тачка ослонца његово сопствено голо постојање, у српску поезију педесетих година је, сасвим спонтано, донео нешто од бунтовне атмосфере и „уклетости“ славних француских симболиста с краја 19. века. Нашавши се, истовремено, у раскораку са свим тадашњим, актуелним, песничким формацијама у српској књижевности, осећајући себе као урођеника који се нашао у страном простору, не марећи превише ни за тзв. реалисте, ни за модернисте, па ни за неосимболисте, он је свој књижевни пут крчио сасвим сам.“
Данојлић је целокупним делом, истиче наша саговорница, потврдио своју упућеност ка изворности.
„Све је код њега у зазивању базичности у језику, у наглашеном присуству родног простора, у емоционалним стањима који призивају присуство душе, насупрот рационалистичкој постављености духа, у елементарности природе.“

Башта без храста

За будућу судбину дела овог књижевног зналаца истанчаног слуха не треба бринути, будући да је његово дело, како каже Лакићевић, велики путоказ и велика библиотека за истраживање нас самих.
„Само ће та громада српске књижевности која је ето до данас била у нашој великој башти, тај ће храст изостати. Биће ту само његов гроб у Ивановцима, тамо где му је и мала црква коју је подигао као своје завештање на врху једног брега одакле се виде Рудник, Равна Гора и друге планине Србије. Наша најважнија порука Данојлићу данас јесте да имамо, чувамо и да се ослањамо на његове књиге.“
Милован Данојлић - Sputnik Србија, 1920, 24.12.2020
Милован Данојлић, добитник Андрићеве награде: Нису ме заборавили, иако сам у туђини
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала