Према његовим речима, ЕУ је треба да буде независна сила, која води дијалог са Западом и Истоком, али због бројних и брзоплетих проширења претворила се у сателит Америке.
Потписивање саопштења о сарадњу НАТО-а и ЕУ у јануару ове године, „уз опрезне осмехе Урсуле фон дер Лајен, Шарла Мишела и Јенса Столтенберга“, било је „сведочанство о смрти Европске уније“, констатује Детерт.
Тај споразум је, како наводи аутор, означио завршетак пројекта заједничке европске одбране.
Чињеница да Европску унију од сада мешају са „западним табором“, под надзором Сједињених Америчких Држава, потпуно негира постојање Европе у коју је аутор веровао у младости, наводи се у чланку.
Писац сесећа да се у Европи некада очекивало да она постане „независна политичка формација која води дијалог како с Истоком, тако и са Западом и која износи своје засебно мишљење у заједници нација“.
Европа је требало да постане социјал-демократија у процвату, с напредним моделом изградње друштва. Очекивало се, такође, да ће у Европској унији велики значај имати културна и језичка разноликост, а да ће Француска у њој сачувати снажан глас као оснивач блока, привржен холистичкој концепцији „Европе нација“.
Ипак, тај европски идеал је током протеклих тридесет година стално био одбациван, наводи аутор, повезујући то с „бројним и убрзаним проширењима“ после распада Совјетског Савеза и с доласком у ЕУ земаља као што су Пољска и балтичке државе.
Последица проширења ЕУ је и крах модела социјалне државе због преношења производње у друге регионе и дампинга на тржишту рада.
Крај културне разноликости догодио се услед убрзане „англизације“ европских структура, коју су одобриле нове чланице. Још један „поразни аспект“ промена у Европи била је, према мишљењу аутора, „просечност француске политичке класе“ која је слепо прихватила све те промене „под лирским изговором европске изградње“, док су Немачка и Велика Британија сматрале да су у обавези да штите сопствене интересе.