Мали клуб, велика прича – како преживети, а не продати душу?

Промоција Униона из Берлина у Бундеслигу у мају 2019. године наишла је одмах на глобално велико интересовање јер се Немачка припремала на прво учешће једног клуба из Источног Берлина у елитном рангу.

Одмах су сви помислили на први нови градски дерби. Њихове западне комшије из Херте предложиле су да се први дерби одигра 9. новембра, тачно на 30-годишњицу пада Берлинског зида. Немачка престоница никада до тада није имала дерби за разлику од Лондона, Мадрида или Рима.

Међутим, председник Униона, Дирк Зинглер, није желео да користи датум за привлачење беспотребног публицитета.

Историја Берлина чини га заиста јединственим градом. И навијачи чине свој Унион јединственим и посебним клубом.

Лоциран у радничком предграђу Кепеник, Унион игра на стадиону „Ан дер Алтен Форестереи“ (у преводу - колиба старог шумара), од 1920. године. До стадиона се долази шетњом кроз парк што је више од века део мистике која окружује овај клуб.

После серија распуштања и гашења и Другог светског рата, клуб је у садашњој форми почео да постоји од јануара 1966. године када је вођа синдиката трговаца Херберт Ванка предложио да се оснује клуб радника Берлина.

Али, 24 године такмичења у Оберлиги (елитном рангу фудбала Источне Немачке) донеле су мало успеха Униону. Њихов велики ривал Динамо Берлин нашао је моћнијег савезника од Ванке. Док су у Источној Немачкој фудбалски тимови у то време представљали фабрике или индустрије, Динамо је био клуб Штазија.

Ерих Миелке, шеф тајне полиције био је председник овог клуба. Зато није изненађење што су Динамо Берлин и још један полицијски клуб Динамо Дрезден доминирали Оберлигом, на силу доводећи звезде осталих клубова у своје редове.

Њихова доминација није била упитна, па је Динамо Берлин освојио десет везаних титула од 1979. до 1988. године. Унион је за сво то време освојио само један трофеј у ДДР ери и то Куп Источне Немачке 1968. године када је у финалу победио Карл Цајс Јену са 2:1.

Успех на терену брзо је прерастао у другоразредну бригу. Док је Динамо уживао поштовање високих слојева и привлачио угледне људе на своје утакмице, Унион је постао симбол анти-естаблишмента. Панкери, скинхеди, студенти и дисиденти, удружили су се као навијачи како би изразили своје незадовољство државом кроз масу.

Навијање за Унион постало је начин изражавања емоција. Стадион је често подрхтавао од скандирања, а слика никако није била црна или бела па је сатирични магазин из Источне Немачке „Ејуленшпигл“ приметио:

Јединствена култура овог клуба дошла је до изражаја после уједињења Немачке 1990. године. Док су резултати на терену били добри, финансијска ситуација се погоршала и клуб се нашао на ивици опстанка, фактички пред нестајањем.

Иако су били на врху Регионалне лиге у сезони 1990/91. нису успели да добију место у чувеној Цвајти, Другој лиги Немачке. Захтев за такмичење им је био одбијен јер су фалсификовали банковне гаранције.

Далеко од терена, ситуација је била нешто боља. Панк музичарка Нина Хејген снимила је историјску химну овог клуба: „Ајзерн Унион“ (у преводу „Челични Унион“), која је допринела на популарности. Она се и данас пушта пре сваке утакмице на домаћем терену.

Нешто касније, у сезони 2000/01. бразилски нападач Данијел Тешеира је са 18 голова на 16 утакмица помогао Униону да се пласира из Регионалне лиге Север у Цвајту.

Баш те године избацили су Бохум и Борусију Менхенгладбах у походу на своје прво финале Купа Немачке. Ипак, два гола Јерга Бемеа учинила су да их Шалке, клуб са истоветним коренима у радничкој класи, савлада у финалу са 2:0.

Ипак, пласман у финале донело је Униону излазак у Европу. У првом колу УЕФА купа избацили су финску Хаку укупним резултатом 4:1, пре него што их је избацио бугарски Литекс у другом колу са 2:0.

Два пласмана у горњем делу табеле у Цвајти наговештавала су одређени ниво стабилности, али 2004. су испали у Регионалну лигу и поново су се јавили финансијски проблеми.

Председник Зинглер, дугогдишњи навијач овог клуба, наследио је Унион у тоталном расулу. Клуб није могао да достави гаранције за суму од 1,6 милиона евра колико им је Фудбалски савез Немачке тражио за регистрацију у Регионалној лиги.

Зато су се навијачи умешали.

У Немачкој се, наиме, добровољним даваоцима крви плаћа и тако се родила кампања „Крвари за Унион“, дословна трансфузија од стране навијача како би клуб био одржан у животу. Жив, али и даље у паду. Уследила је друга везана елиминација и испадање у ранг ниже, па четири године после фудбала у Европи, Унион се нашао у четвртом рангу - полу-професионалном фудбалу.

Зинглер је онда одлучио да се коцка. Задржао је професионални тим и преузео финансијски ризик који је могао да траје само једну сезону. И исплатило се. Данијел Тешеира се вратио да постигне још 24 голова, стари ривал Динамо Берлин прегажен је са 8:0 пред рекордним бројем гледалаца у четвртој лиги, а Унион је освојио првенство.

Живот по повратку у трећу лигу је био тежак. Посебно после агоније последњег дана сезоне 2006/07. када је као један од три клуба Унион преживео драматично испадање захваљујући гол-разлици. Партнерство између нападача Бењамине и Кашинског лансирало их је на четврто место у следећој сезони, пре још једне невероватне инцијативе навијача.

Стадион Униона почео је да се распада. Председник Зинглер је финансирао сезону у четвртој лиги да би се клуб сачувао, али су били потребни милиони евра за реновирање које Унион просто није имао. Зато су 2008. навијачи сами реновирали стадион.

Тачно 140.000 сати добровољног рада је утрошено у реконструкцију, али су следеће сезоне одмах награђени новом титулом у лиги која им је донела повратак у Цвајту. Важније од свега, био је то повратак у стабилност.

У првих седам година по повратку у Другу лигу Немачке, Унион Берлин никад није био изнад шестог и ипод 12. места на табели. Неочекивани пласман у Бундеслигу донео је симпатичну навијачку песму и наслов за књигу која је касније објављена: „С***е, идемо горе“. И то довољно говори о успеху коме се нико није надао.

Предвођени сјајним тренером, Швајцарцем Урсом Фишером, још од 2018. године, вечито твди и борбени Унион показао је у елитном рангу да се „челичном“ вољом све може.

Добили су спонзоре, успели да сачувају главне играче попут Сералда Бекера и не опстају у Бундеслиги само продавајући кобасице и пиво. Играју Лигу Европе где су пре неколико дана избацили велики Ајакс и боре се за титулу у Бундеслиги.

Ипак, као што би рекао њихов директор комуникација Кристијан Арбејт: