Један од начешћих извора магнетних поља великих размера у космосу су судари међузвездане плазме.
Космичка мрежа
Међутим, постоје и већа магнетна поља. Када су највеће размере у свемиру у питању, материја је распоређена у структуру познату као космичка мрежа. Велики суперкластери галаксија раздвојени су гигантским празнинама, слично као што подручја воде раздвајају кластере балончића у води пуној сапунице, пише „Сајенс алерт“. Између тих суперкластера протежу се танка галактичка влакна стварајућу космичку мрежу материје.
Већина те мреже је јонизована, па би требало да ствара огромно, али једва приметно међугалактичко магнетно поље, бар у теорији. Астрономи нису до сада могли да примете такво магнетно поље, али је оно откривено у новој студији, објављеној у часопису „Сајенс адванс“.
Откривање магнетног поља у свемиру
Астрономи не могу директно да детектују магнетно поље које је удаљено милијардама светлосних година. Уместо тога, могу да га примете кроз његов утицај на наелектрисане честице. Када електрони и друге честице круже по линијама магнетног поља, емитују радијске таласе.
Мапирањем тих сигнала, астрономи могу да направе мапу галактичког магнетног поља.
Међутим, нити космичке мреже су толико разуђене да су и радијски таласи које емитују веома слаби, преслаби да би били детектовани. И будући да околне галаксије емитују много јаче радио сигнале, они из космичке мреже се утопе у галактичку радијску буку.
Поларизовани радио таласи
Како би превазишли тај проблем, научници су се усредсредили на поларизоване радио таласе, који имају специфичну оријентацију. Пошто је та оријентација у вези са генералном оријентацијом нити, научници су лакше могли да издвоје тај сигнал из космичке радијске позадине.
Они су користили више доступних радио-мапа целог неба и поредећи њихове податке са мапираним космичким мрежама, потврђивали су поларизован радио сигнал који емитују мреже.
Овај резултат није само прва детекција магнетног поља космичке мреже, већ и јак доказ који подржава постојање таласа насталих сударима унутар међугалактичких нити.
Они се појављују у компјутерским симулацијама космичких структура, али је ово први доказ који показује да су те симулације тачне.