Овако нацрт оквирног плана за даље разговоре Београда и Приштине, документ некада знан, по именима његових аутора, као Шолц-Макронов план, а касније као план ЕУ, коментарише некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић.
План није у складу са српским уставом, као ни са Резолуцијом 1244
Према његовим речима, Резолуција 1244 представља акт највише правне снаге у међународном поретку, која обавезује све чланице УН, укључујући и чланице НАТО-а и ЕУ и она гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије. Све што помиње у вези са Косовом и Метохијом, то је широка аутономија у оквиру Србије.
„Од тих одредби, ничега нема у овом тексту. Текст је написан тако као да Резолуција 1244 уопште не постоји, као да су се учесници одрекли Резолуције, а као што знамо, Србија се ње никада није одрекла. Такође, никада нисмо чули тако нешто ни за било коју чланицу ЕУ, за Немачку, Француску или Италију. Дакле, упитно је каква је правна природа основног споразума“, истиче Јовановић.
Стога је, према речима нашег саговорника, потпуно јасно да се нацрт оквирног споразума презентује као правна основа свега што се убудуће буде договарало и радило.
Где су српске црвене линије
Из ставова српског државног руководства и закључака Народне скупштине јасно се види да је наша земља против чланства тзв. Косова у међународним организацијама, као и да Србија неће признати једнострану сецесију Приштине. То су јасно назначене црвене линије које, каже Јовановић, треба даље разрадити, прецизирати и афирмисати – он српске ставове тумачи тако да ће се Београд свим средствима борити против таквих амбиција Приштине и борити се против учлањења Косова у било које међународне организације, где је чланство резервисано само за суверене државе.
„Што се тиче друге црвене линије да Србија неће признати једнострану и илегалну сецесију, мислим да се јасно подразумева да се то противљење не односи само на реч „признање“, него се односи на суштину – да је Србија у суштини против независности без обзира како је оно упаковано, односно да ли је коришћен термин „независност“ или да ће Србија развијати добросуседске односе са тзв. Косовом, признати његове симболе или развијати са њим односе на принципима равноправности“, назначава Јовановић.
Међутим, у нацрту текста оквирног плана, те црвене линије не могу се видети. Због тога он није у складу, нити са Уставом Србије, нити са Резолуцијом 1244, нити са основним принципима међународних односа, додаје он.
Добро је што Србија није ништа потписала
Добра вест је да ништа у Бриселу није потписано, што значи да Србија сматра да су све карте још отворене. Сада треба појаснити низ других контрадикторних ствари у односу на оно што шеф европске дипломатије Ђозеп Борељ говори, сматра Јовановић.
„На пример, речено је да се прелази у фазу имплементације плана. Нејасно је да ли постоји неки други план у односу на споразум, да ли је старији план или споразум, јер очигледно је и логично да не може нешто да се примењује што није усвојено, а имплементација је синоним за примену. Не може нешто што није потписано и што није претворено у законску норму у Србији кроз процес ратификације да се примењује. То онда води у конфузију и нешто што компликује ствари, а никако не разјашњава“, констатује он.
Питање је, дакле, шта значи имплементација – односи ли се он само на раније потписане договоре, као што је Бриселски споразум или се односи и на овај нови споразум, додаје Јовановић.
Према његовим речима, ако се односи на раније потписане договоре, логично је да треба да се примене. У том случају, имплементација је легитимна. Међутим, ако се говори о имплементацији која обухвата и примену нечега што није потписано нити усаглашено, завладаће, како Јовановић каже, конфузија коју треба разјаснити.
„Било би нелогично да се план примене односи на нешто што није потписано и усаглашено. Ту има још потреба за разјашњењем, с обзиром да се користе страни термини и речи. Једно је план, а шта је мапа пута? Једно је споразум, друго је план примене. Али шта је мапа пута? Да ли су план и мапа пута једно те исто? Ту има нејасноћа и друге врсте“, констатује Јовановић.
Све у свему, према Јовановићевим речима, нацрт оквирног плана за даље разговоре Београда и Приштине Јовановић оцењује као одраз позиција ЕУ, односно колективног Запада, вероватно замишљеног као темељ архитектуре будућих односа две независне државе – Србије и Косова.
То се види по томе што су чланови нацрта, гледано као целина, али и сваки појединачно, формулисани тако као да регулишу односе између две независне и суверене државе које се једна другој не мешају у послове.