Мучно је било гледати све оно што се дешавало у светковини српског фудбала у његовој 169. изведби.
Уместо да фудбалери Црвене звезде и Партизана сервирају јавности и навијачима леп фудбал, отворену игру, крунисану головима, с обзиром на то да овога пута не робују резултатском императиву због огромне бодовне предности црвено-белих, ништа од тога није виђено.
Тај један, рани и случајни гол, за који се чак до краја ни не зна да ли је дело Аргентинца Алекса Вига или аутогол капитена Партизана Слободана Урошевића, чији је трзај главом, чини се, преварио голмана Поповића, решио је дерби.
Иако су се неки можда наивно понадали да ће рани погодак отворити утакмицу, удахнути још живот и искочити из калупа на који смо навикли, а то је мали број голова, прешли су се као што Лео Меси прелази своје ривале.
Уследило је традиционално „сецкање" игре, гомила фаулова, прекида на ивици туче, а било је свега.
Буквално!
У два наврата је главни судија прекидао утакмицу због навијача и убачених бакљи. Терен се претворио у бојно поље, не сме се заборавити ни црвени картон испровоцираног Рикарда Гомеша који је песницом у лице ударио Страхињу Ераковића, а штопер Драговић је то прославио као да је Звезда постигла други гол. Тужно...
Све то је нешто што апсолутно нико ко дође на стадион или се удобно смести у своју фотељу крај ТВ екрана с кокицама и пивом, не жели да види.
А тога смо се, нажалост, нагледали у 169. вечитом фудбалу.
И зато, плачи фудбале.
Плачи јер си у тим силним вечитим дербијима који деценијама робују резултату изгубио душу и оно због чега се играш и постојиш као најважнија споредна ствар на свету.
Ништа од тога није остало. Ефективне игре било је „на кашичицу“. Фудбалери као гладијатори, само што уместо штитова, шлемова, мачева и костима имају дресове и копачке, док их пуца адреналин и у сваком тренутку су спремни за физички сукоб с ривалом.
Нестало је оно витештво, о надметању и лепој игри не може се ни слово написати.
Дриблинг, протуривање кроз ноге, из(г)рађена акција. То је давно прошло време – плусквамперфекат.
Нажалост, то је сурова реалност!
Свесни су тога и тренери оба тима. Игор Дуљај који је као тренер дебитовао у вечитом дербију, изузетно енергично водио је утакмицу.
Некада неуморни задњи везни Партизана и Шахтјора, истинска „радилица", константно се кретао у рестриктивном простору, што Спутњику није промакло, па је уследило питање да ли је пожелео да утрчи на терен и да помогне својим играчима.
„Покушао сам том неком својом енергијом да бодрим играче, да их подигнем. Најлакше је седети и гледати“.
Гласио је одговор стратета зарибалог „парног ваљка“, који је додао и да је добио слику и тон игре Партизана. То се према његовим речима односи на приказану игру у другом полувремену, где је у добром делу Звезда била стављена у подређену позицију.
Свестан лоше игре и робовању резултату био је његов колега и тренер Црвене звезе Милош Милојевић, који је на конференцији за медије признао да је јако, јако мало, било ефективне игре.
„Не знам тренутно тачан податак, али субјективни осећај ми је да се нигде не игра мање него код нас. Нисам још улазио у детаље и гледао тачно ефективно време, али сам свестан да није велико. Морамо да се развијамо на свим нивоима, сви ми који радимо у фудбалу. Морамо да понудимо више садржаја, то такође у великој мери зависи и од судија да ли они пусте или не пусте игру. Разлике у лигама су огромне, нешто што овде важи, тамо не важи, али свакако да нам треба више ефективног фудбала".
Стратег Звезде био је помало резигниран због критике једног старијег новинара да је игра била јако лоша.
„Имали смо циљ да добијемо дерби. Мењао бих се да добијемо 100 следећих све и да имамо по један шут у гол. Ако хоћете да гледате фудбал, одете и гледате Премијер лигу. Платите 150 фунти и то је то. Ви (медији), сте ставили као да је ово борба на живот и смрт, то убија квалитет дербија", узвратио је Милојевић.
А Милојевић је упркос томе што је Звезда практично већ осигурала титулу, иако је у оптицају још 48 бодова, у једном тренутку на терену имао петорицу дефанзиваца (увео Милуновића уместо Катаија), што потврђује да није желео да напада.
Да контролише, да, али не и да се отвори и да дозволи да фудбал буде фудбал, да се лопта котрља, да иде напред и да се тресу мреже. Кад ће ако не на "плус 13" за његов тим? Да је улог полуфинале или финале купа, у реду. Овако...
Овако, спуштена је завеса на још један дерби с ког су сви отишли разочарани, а било је и младих и старих, од седам до 77 година. Управо сам на путу ка сали за конференцију чуо једног старијег господина који је упорно понављао: "Катастрофа!.
Да се разумемо, није погрешио. Јер, занимљивије је било на трибинама где је све горело од пиротехнике, било је и разнораних увредљивих транспарената, него на самом терену.
А када је тако, онда вам је јасно да фудбал није победио, него (поново) изгубио.
И зато, плачи фудбале.