Кина подржава Русију и због једног Србина /видео/

Одредбе овог документа касније су прецизиране и допуњене најпре Ајгунским (1858), а затим и Пекиншким споразумима (1860. године). Било је на том простору свакојаких турбуленција, нарочито од 1911. године, краткотрајног грађанског рата и свргавања царског режима, било је и корекција граничних линија на крајњем Далеком истоку, било је 1969. и полугодишњег совјетско–кинеског сукоба, али сума сумарум, може се закључити како је договор из Кјахте издржао тест времена и да се разграничење између две земље заснива на њему већ три века. Три века!

Иначе, садашња граница дуга је 4200 километара, док је територија данашње Монголије улазила у састав Кинеског царства (до 1911. године) протезала се на још 3500 километара.

Зато, када западни политичари позивају и прозивају кинеско руководство да се „определи око Украјине“ уз све оне пратеће фразе о борби добра против зла или чак упозоравају Си Ђинпинга да може остати изолован уколико се не придружи „цивилизованом свету“, то људима у Пекингу изгледа и наивно и смешно.

Да би се разумели кинеско–руски односи мора се мало познавати и историја, мало и географија.

Утврђено разграничење допринело је стабилизацији прилика и елиминисању претњи. Руским кнежевинама претња је долазила са истока, кинеским царевима са севера. Зато је и Кинески зид направљен да заустави упаде отуда.

У каснијим раздобљима, након стабилизације у неуралгичним тачкама, свако се фокусирао на своје приоритете. Током дугог временског континуитета у Кини су они били везани пре свега за југ и развој маритимне концепције, а у Русији за запад и укључивање у „концерт Европе“. Билатерални односи нису били конфликтни, услед оваквих стратешких опредељења до озбиљнијег међусобног сукобљавања и није могло доћи (и краткотрајни сукоб 1969. године узроковала су идеолошка размимоилажења и текуће неповерење).

Владиславићевих вештина дело омогућило је да Русија „чува леђа Кини“, а да истовремено „Кина чува леђа Русији“. Спорадичне чарке и неспоразуми, које су у међудржавном општењу неминовне, нису промениле ова усмерења.

Нови циклус чвршћег међусобног повезивања крајем двадесетог века индуковала је агресивна америчка политика у Средњој Азији. Од распоређивања војних база, преко ширења политичких мрежа (уз асистенцију такозваних невладиних организација) до авганистанског рата, САД су у том региону наступале врло амбициозно, пословично ослањајући се на шаролике екстремистичке покрете, најчешће националисте, у неколиким приликама и исламисте.

То је био најбржи пут за изградњу нових идентитета на постсовјетском пространству, подразумева се усмерених против свега руског, у наставку процеса и — кинеског. Експресан одговор Москве и Пекинга огледао се у креирању „петорке држава“ која ће нешто касније прерасти у Шангајску организацију за сарадњу.

Зближавањем се градило поверење, а када је то једном учињено, осмишљен је нови формат РИК — у који је укључена и Индија, да би се онда надоградио у БРИК (да не буде забуне и поред БРИКС–а наставио је да функционише и РИК). Око кинеско–руске осовине повезује се читав низ значајних земаља са циљем стварања равнотеже снага у међународним односима и прављењем ефективног баланса према колективном Западу које предводе САД.

Поред тога, вечито „гладна“ за енергентима Кина се све више почела окретати Русији. Цевовод Сила Сибира био је само први у низу колосалних пројеката којима се увезују две економије. И те пројекте нико не може минирати, саботирати. Због познатих проблема са европским купцима Русија се од 2014. године све више почела окретати Кини.

Дакле, у кинеско–руским односима постоји читав низ опредељујућих елемената стратешког карактера који указују да се сарадња одвија на обострану корист у дугом историјском континуитету. Та сарадња обогаћена је заједничким циљем везаним за стварање равнотеже снага и парирање САД, осигуравањем регионалне безбедности, али и новим пројектима у области енергетике и повећањем трговинске размене.

Зашто би Кина ризиковала губитак свега тога? Због интереса САД у Украјини? Дестабилизације Русије није у кинеском интересу, у истој мери у којој и Русији није у интересу дестабилизација Кине!

Када је реч о спољној политици, Кина увек заузима став према сопственим мерилима. То је традиционално у погледу Пекинга на свет. Када се каже према сопственим мерилима, ту се не мисли само на интересе, већ и на историјска и политичка искуства која су током времена таложена.

У том контексту, своју улогу има и Кјахтински споразум. Као и још много тога. Наравно, то је тешко разумљиво за исте оне западне политичаре који су позивали, прозивали или упозоравали кинеско руководство, зато што се у том делу света након победе неолиберализма историјско пренебрегава, неретко и исмева, а политичко утврђује само према сопственим интересима заснованим на текућем профиту, без обазирања на шире последице.

Но, то њихово неразумевање није проблем Кине! Због тих позива, прозивки и упозорења Пекинг сигурно неће мењати своју позицију, а још мање устаљени начини доношења одлука и сходно томе — утврђивања мерила.