„Када су почели да нас туку, претресали су кола и питали су одакле смо шта радимо. Док смо објаснили да смо из тог села и показали личну карту да живимо у Јошаници они су нас пустили после тога. Било је седам-осам припадника полиције, док су нас тукли лежали смо на земљи а пушке су нам биле уперене у главу. Највише ме боле глава и око. До јутрос нисам видео,замаглило ми се, и колена ме боле, ваљда када су ме вукли и бацали по земљи. Уплашен сам, ко не би имао страх“, додао је он.
„Око 19:30 видео сам да су се иза нас појавила светла - плава без ротације. Џип ме претиче и препречили су ми возило. Нисам стигао скроз да станем, изашли су ,репетирали пушке, почели су да лупају возило… „Излазите напоље!“…Ја сам стао, искрено, не знам шта ме је снашло. Они су ме извукли напоље нисам стигао ни да закорачим из возила, бацили су ме на земљу и онда је кренуло шутирање, ударање, песницама у главу, ја сам се сагнуо. Почели су да ме шутирају у грудни кош и ребра. У том периоду чујем јауке другара, њега су ударали мислим чизмом у главу. То је трајало пет до седам минута. Нисам могао да се померим. Нису нас питали ништа, почели су да нас називају шверцерима, криминалцима, контрабандитима, а пушка је константно била уперена у мене“, Ђ.М, видно преплашен.