Крајем фебруара Френк Хугербитс је изјавио да, на основу података о положају планета Сунчевог система и атмосферских колебања, прве седмице марта постоји велики ризик од снажног земљотреса, посебно 6, 7. и 8. марта. Он је, такође, рекао да се земљотрес може очекивати на Камчатки, Курилима и у Јапану, односно у западном делу Тихог океана.
Научни сарадник Института за физику Земље Руске академије наука, доктор физичко-математичких наука Алексеј Љубушин одмах је прихватио упозорења колеге: „Не може се порећи да космичка тела, посебно тако велика као што је гигант Сатурн, утичу на Земљу својом гравитацијом. То ни на који начин не противречи законима физике. И могуће је да је утицај џиновских планета окидач за почетак земљотреса“.
Он сматра да се прорачуни Холанђанина могу проверити у пракси. Ако се потреси догоде у назначено време, на назначеном месту, онда у таквим прорачунима има истине.
Осмог марта у Тихом океану, поред Камчатке, догодило се неколико потреса. Један од њих имао је магнитуду 6,1 степен Рихтерове скале, што је прилично необично за тај регион, у којем је сеизимичка активност уобичајена, али магнитуда је обично мања – између четири и пет степени Рихтерове скале. Жртава и материјалне штете нема.
Доктор географских наука, руководилац Катедре за геоморфологију и палеогеографију Географског факултета Московског државног универзитета Андреј Бредихин, каже да се земљотреси догађају на граници активних раседаа, по којима се додирују литосферске плоче и утичу једна на другу.
„Постоји одређени систем у пукотинама на Земљиној кори. У једној тачки такве пукотине накупљена је сеизмичка енергија, која се празни у виду снажног потреса. Он изазива таласе који могу кружно да се шире по Земљиној кори. Да ли они могу да изазову нови земљотрес на месту где је он већ сазрео, дуж исте те пукотине, где је накупљено довољно напона? Да, наравно! Тако један земљотрес постаје окидач за други земљотрес. Али где ће се догодити нови земљотрес? Само у границама исте пукотине, макар и на њеном другом крају. На том принципу је засновано краткорочно предвиђање земљотреса“, наводи Бредихин.
Број природних катастрофа ће бити све већи
Бредихин указује на то да је притисак човечанства на природу данас много већи него средином прошлог века, при чему су милијарде људи на планети неравномерно насељене.
„У густо насељеним подручјима притисак на Земљу је порастао готово три пута. Ту треба додати и климатске промене последњих деценија, глобално отопљавање. Због тога не могу да умирим људе: број природних катаклизми ће само расти“, упозорава Бредихин.
Он додаје да постоји статистика сеизмичких активности за последњих 40 година, која узима у обзир и последице катастрофа насталих услед земљотреса, цунамија, вулканских ерупција.
„Интересантно је то што је тренд интезитета катастрофа прилично раван, нема раста. Кривуља броја погинулих је прилично равна. Из те статистике се, на пример, разуме да се земљотрес магнитуде од осам и више степени, по правилу, догађа једном годишње. Где? Негде. Нико то не може да каже унапред, али обавезно се догађа у некој тачки активних раседа“, наводи Бредихин.
Према његовим речима, разорност земљотреса у великој мери зависи од припремљености становништва за катаклизме и од активности власти.
У Јапану се 2011. године догодио снажан земљотрес, јачине преко девет степени Рихтерове скале. Погинуло је 19 људи, а већина њих су били жртве цунамија, а не рушења зград.
„Тамо се редовно организује обука становништва, како би људи знали шта да раде у таквим екстремним ситуацијама. Контрола изградње је врло строга. Функционише систем обавештавања: буквално минут пред главни удар. А управо је тај минут људима потребан да би се оријентисали и напустили опасно место. Наравно, земљотрес у Јапану се догоди усред бела дана, а у Турској у четири ујутру, када су многи спавали... Ипак, Анкара има о чему да поразмисли“, каже Бредихин.
Ми умемо да изазивамо земљотресе
Одговарајући на питање да ли је могуће да човек вештачки изазове земљотрес, Бредихин каже да не верује у то да се у овој фази развоја цивилизације може говорити о постојању сеизмичког оружја.
„Позната је чињеница да се сеизмичка активност појачава приликом изградње резервоара за воду – њихово пуњење ствара додатни притисак на горње нивое Земљине коре. Или хидрауличко ломљење слојева стена у рударству. Када се вода или гел убризгавају у тло, не само да повећавају притисак на стене, него и прекидају природне путеве струјања природних гасова. Они се онда накупљају док не створе додатни притисак у стенама. Ипак, то је локално, слабо изазивање земљотреса. А постоји и обрнути процес! На пример, у чилеанским рудницима је примећено да тамо где се догађају слични техногени потреси нема снажних природних земљотреса. Сеизмички напон се празни, а последице с људским жртвама су мање. Односно, научили смо како да на неки начин утичемо на земљотресе, али не у таквој размери, каква је била турска катастрофа 6. фебруара“, каже Бредихин.
Он каже да је било покушаја да се изазову земљотреси уз помоћ подземних нуклеарних експлозија, и да су то радили Кинези, Американци и Совјети.
„Ипак, ти покушаји нису били успешни. Подземне експлозије се догађају, када их посматрамо у планетарним размерама, врло близу површине Земље. Земљотрес се обично догађа на дубини од 10 до 15 километара, па и знатно дубље. Наравно, нуклеарну муницију је немогуће спустити на ту дубину. А у случају површинских експлозија највећи део енергије одлази у атмосферу, у звучни ефекат – не достижући потребну дубину и снагу. Најзад, нуклеарне експлозије увек региструје апаратура у сеизмичким станицама. Да је против Турске, на пример, употребљено нешто слично, то би већ било познато“, сматра Бредихин.
Он наглашава да човек треба да научи да се супротстави природним катастрофама, да стално усавршава систем праћења сеизмичке активности, да контролише поштовање грађевинских норми и да разради систем обавештавања и обучавања становништва.
„Не можемо да избегнемо земљотресе, али можемо да смањимо број жртава у катастрофама, и то је реалан задатак“, закључује Бредихин.