Велико разочарање: Реликвија из јапанског манастира изненадила научнике

У будистичком храму Каненџи Енџијин у јапанском граду Асакути (префектура Окајама) чува се мали дрвени ковчег, а унутра мумија дугачка свега 30 центиметара.

Од главе до појаса биће подсећа на малог мајмуна. Густа коса, мали оштри зуби, дугачке руке с ппет прстију. Удови су приљубљени уз лобању – као на слици Едварда Мунка „Крик“. Ипак, најчуднији део тела је чврст рибљи реп. Као код сирене. Према натпису који прати мумију, рибари су је ухватили у мрежу на морској обали данашње провинције Коти. То се догодило између 1736. и 1741. године.

Сирена је осушена и донета у Осаку. Тамо је купила богата породица Коџима из Фукујаме. То је веома дуго била домаћа реликвија. Ипак, почетком 20. века она је продата, након чега је доспела у Канендзи Ендзијин. Није познато како.

Прошле године стручњаци Универзитета науке и уметности Курасики дозвољено је да проуче тајанствено биће. У репу су пронађене кости леђног пераја. Испоставило се да је то велика рибa из породице sciaenidae. Од неке рибе грабљивице „морска девојка“ је добила и доњу вилицу. Коса на глави припада сисару.

Научници нису успели да издвоје ДНК, јер га једноставно није било. С репа су скинули неколико крљушти, а радио-карбонска анализа је показала да потичу из осамдесетих година 19. века.

Научници су на основу свега тога закључили да је „мумија-сирена“ дело људских руку. Компјутерска томографија је открила папир, тканину, вату и гипс. И мумија није стара 300 година, како је наведено у запису, него упола мање.

Без обзира на обману, настојник манастира Козен Куида је изјавио да ће реликвија остати у храму.

„Локални житељи су се већ навикли да долазе овде и да се, држећи се за руке, моле сирени. Због тога ћемо наставити да је чувамо максимално опрезно“, уверава свештеник.

Приче о сиренама у Јапану су почеле да се приповедају још у 10. веку. Веровало се да њихово месо и кости могу да лече разне болести. Због тога није чудно што су се нашли мајстори који су правили лажне мумије, јер се за њих добијало много новца. У 18. веку јапанска технологија је стигла и на Запад, а такве мумије постоје у многим музејима.

Било је и других сличних мистификација. Амерички трагачи за златом Френк Кар и Сесил Мејн минирали су у планинама Сан Педра у САД стену с рудом злата. Када се прашина слегла, видели су омању просторију у којој је била минијатурна мумија.

Патуљак је био висок око 40 центиметара, тежак око 300 грама. Тело му је било непропорционално: велика пљосната глава, ниско чело, широк и пљоснат нос. Трагачи за златом су продали своје откриће на црном тржишту.

Неколико година је артефакт ишао од једног до другог приватног колекционара. Средином прошлог века доспео је на Универзитет у Вајомингу, где су почели да га проучавају. На рентегенским снимцима видело се да су скелет, кости кичме, карлице и лобање сломљене. Појавила се верзија да је то представник племена „малих људи“ који су спомињани у митовима северноамеричких индијанаца Шошона. Они су веровали да су земљу у далекој прошлости насељавали патуљасти људи који су након доласка „великих људи“ отишли под земљу, или се сакривали у планинама.

Пре две деценије амерички антрополизи су, узевши ДНК од мумије, утврдили да је реч о новорођенчету Индијанцу. Сувише мали раст и деформисана глава су били показатељи поремећаја који се развио још у мајчиној утроби. Дете је умрло готово одмах по рођењу, око 1700. године, како су показали подаци радио-карбонске анализе.

Вековима се на Тајвану преносило усмено предање о патуљастом народу тамне коже. Негрити су обитавали високо у планинама, говорили на неразумљивом језику. А затим су одједном ишчезли.

Донедавно није било никаквих материјалних сведочанстава о тој легенди, а научници су били сумњичави према идеји да су на острву икада живели људи тамног тена. Сматрало се да су урођеници Тајвана Аустронежани, који су ту дошли из Кине пре око пет хиљада година.

Прошле године заједничка експедиција археолога из Аустралије, Вијетнама и Јапана пронашла је у пећинском комплексу Сјаома на источној обали острва необичну женску гробницу. Покојница је закопана у седећем положају с коленима која су била чврсто приљубљена уз главу. Тај начин сахрањивања није био карактеристичан за тај регион. На основу радио-карбонске анализе било је утврђено да су остаци стари приближно шест хиљада година.

„Бедрене кости су 35 центиметара. Лобања је много мања од уобичајене. Полазећи од тих пропорција, испада да је висина жене била највише 140 центиметара“, рекао је новинарима руководилац експедиције, професор Универзитета у Хуаму Мајк Карсон.

Археолози су одмах претпоставили да имају посла с представницом легендарног народа ниског раста. Даља истраживања су то потврдила.

„ДНК лобање је генетски слична афричким примерцима исте те епохе. А по размерама и облику тело подсећа на Пигмеје, који су живели на територији данашње Јужне Африке“, наведено је у научном извештају.

Карсонов тим је уверен да жена из пећине Сјаома припада Негритима – староседиоцима из Азије, који су ту дошли из Африке. Истој групи припадају и многи народи на Филипинима, поједини староседеоци Аустралије и Андаманских острва. Сви су ниског раста (140 до 150 центиметара) и имају тамну кожу. Ако су научници потврдили древни мит.