- Sputnik Србија, 1920, 08.12.2022
ЖИВОТ
Занимљивости из земље и света

Археолози откривају тајне легендарних патуљастих народа: Од Тајвана до Сибира

© AP PhotoЧереп недавно обнаруженного вида Homo floresiensis возрастом 18 000 лет выставлен рядом с черепом нормального человека (справа) на пресс-конференции в Джокьякарте, Индонезия, 2004 год
Череп недавно обнаруженного вида Homo floresiensis возрастом 18 000 лет выставлен рядом с черепом нормального человека (справа) на пресс-конференции в Джокьякарте, Индонезия, 2004 год - Sputnik Србија, 1920, 03.01.2023
Пратите нас
Археолози су потврдили једну од легенди Тајвана: некада су то острво насељавали људи тамне пути и ниског раста. Научници наводе да се трагови таквих народа могу наћи свуда – од Сибира до Велике Британије.

Неочекивани проналазак

Из генерације у генерацију на Тајвану се преносило предање о патуљастом народу тамне пути. Његови припадници живели су високо у планинама и говорили неразумљивим језиком, а затим су на чудан начин нестали.
Донедавно није било никаквих материјалних доказа о том миту. Научници су, притом, сумњали да су на острву некада могли да живе тамнопути људи. Веровало се да су тајвански домороци Аустронежани, који су ту дошли из Кине. На нове територије су се преселили пре око пет хиљада година, а затим се раселили по читавој Океанији.
CC BY 2.0 / Mohd Fazlin Mohd Effendy Ooi / Представители группы негрито, живущие в Малайзии
Представители группы негрито, живущие в Малайзии - Sputnik Србија, 1920, 27.11.2022
Представители группы негрито, живущие в Малайзии
Ове године је, међутим, заједничка експедиција археолога из Аустралије, Вијетнама и Јапана у пећинском комплексу Сјаома, на источној обали острва, пронашла необичну гробницу жене. Покојница је била покопана у седећем положају, с коленима чврсто прибијеним уз главу, односно на начин који није у складу с традицијом тог региона.
Резултати радиокарбонске анализе су показали да су посмртни остаци те жене стари око шест хиљада година, али научнике су највише изненадиле њене димензије.
„Дужина бедрених костију је била 35 центиметара. Лобања је била много мања од уобичајене. Полазећи од тих пропорција, антрополози су закључили да жена није била виша од 140 центиметара“, рекао је руководилац експедиције, професор Универзитета у Гваму Мајк Карсон.
Археолози су одмах схватили да је реч о представници легендарног народа ниског раста, а даље анализе посмртних остатака су их у то додатно увериле.
„ДНК лобање сведочи о томе да је она генетски блиска афричким узорцима из сличног периода. Њена величина и форма подсећају на Пигмеје који су живели на територији савремене Јужне Африке“, наведено је у резултатима истраживања.
Тим Мајка Карсона је уверен да је жена из пећине Сјаома припадница Негрита, домородачког становништва Азије које је ту дошло из Африке. Припадници те групе су многи народи на Филипинима, поједини староседеоци Аустралије и Андаманских острва. Сви се одликују ниским растом (од 140 до 150 центиметара) и тамном кожом.
Сада, када је тајванска легенда потврђена, пред научницима је не мање важан задатак – да разјасне због чега су припадници Негрита ишчезли с острва. За сада верују да су их потиснули Аустронежани који су се ту доселили.

Ипак нису тако мали

Експерти наводе да су приче о патуљастим народима карактеристичне готово за све регионе света. У Европи су, на пример, познате приче о гномима, чији су прототип, према мишљењу многих љубитеља митологије Пикти ─ племе које је у првим вековима наше ере насељавало североисток Шкотске.
Њихов лик је у великој мери популаризовао песник Роберт Луис Стивенсон. У његовој балади „Heather Ale“ („Вресов мед“) Пикти су представљени као људи ниског раста који живе у подземним пећинама. Има и оних који верују да су управо Пикти послужили Џону Толкину као основа за стварање Хобита – патуљастих човеколиких бића која насељавају Средњу земљу. Сам аутор је, међутим, у бројним пратећим белешкама за свој легендаријум негирао такве закључке.
© Фото : Public domainЖенщина-пикт
Женщина-пикт  - Sputnik Србија, 1920, 27.11.2022
Женщина-пикт
Историја Пикта је већим делом прожета питањима. „У вези с њиховим пореклом постоје два гледишта. Према првом, Пикти су аутохтони становници Британије, који су ту дошли у раном бронзаном добу. На основу тога могли би се сматрати првим представницима Индоевропљана у Европи. Према другом гледишту, које је реалистичније, они су били келтско племе које се прилично рано одвојило од сродника“, наводи историчар Клим Жуков.
Као главни извор за културу Пикта служи бројно камење с натписима које су они оставили на целој територији коју су насељавали. Њихов језик до данас није дешифрован, тако да је те натписе, урезане у стење, немогуће прочитати.
Ипак, сачуване су успомене њихових непријатеља. Све до 5. века патуљасти народ је активно ратовао против Римске империје. У радовима античких историчара и политичара могу се срести сећања на „људе ниског раста“.
Открића из последњих година, међутим, потпуно негирају ту чињеницу. Археолози су 2016. године у селу Розмарк на северу Шкотске пронашли скелет мушкарца, за којег је анализом утврђено да је умро између 430. и 630. године.
„У том периоду регион су насељавали управо Пикти. Мушкарац чији је скелет пронађен имао је веома чврсту грађу и био прилично висок за то време – 167 центиметара“, испричао је учесник у експедицији, професор Универзитета у Лестеру Сајмон Ган.
Три године касније у другом шкотском насељу Муир Орд научници су ископали велику некрополу. Све гробнице су потицале из периода до 7. века, али је главно откриће било то што је просечна висина умрлих била између 160 и 170 центиметара. На основу тога могло би се рећи да легендарни Пикти и нису били тако мали.

Светлооки северњаци

У патуљке верују и поједини народи савремене Русије. Тако међу Ненцима (из групе самоједских народа) постоји прича о народу Сихирти, који је дошао на Јамал с далеког мора. Ти људи су имали веома светле очи, били су ниског раста и имали су потпуно другачији начин живота од домородаца.
У неком тренутку су светлооки патуљци отишли у брда и почели да живе под земљом, посветивши се ковачком занату.
Сами Ненци су руским путницима у 19. веку говорили о томе да се народ Сихирти још могао видети пре пет или шест генерација. Почетком 20. века истраживачи су одлучили да се темељно посвете том питању и да пронађу трагове митског народа.
Неколико километара од Салехарда 1932. године пронађено је неколико светилишта из гвозденог доба. Археолози су та светилишта назвали Уст-полујском културом (јер у близини протиче река Полуј). Претпоставили су да су их саградили припадници митског патуљастог народа.
„Ипак, ту постоји једна ситница. Откривена Уст-полујска археолошка култура припада периоду од 4. века пре нове ере до 2. века наше ере. Ненци који тврде да виде припаднике народа Сихирти до тада још нису били у тундри“, указује историчар Сергеј Туров.
Археолог Олег Кардаш је 2011. године открио убедљивије доказе о постојању северних патуљака. У оквиру ископавања средњовековног градића у јамалском заливу Находка пронашао је шест кућа. Све су биле прекривене једним кровом и спојене системом прелаза.
Конструкција је изгледала као једно велико брдо. У њу се улазило кроз само један отвор на крову. Насеобина је била изграђена почетком 13. века, а век касније је напуштена. Кардаш је утврдио да су се његови житељи бавили углавном ловом на дивље јелене и арктичке лисице.
„У 14. веку почело је такозвано мало ледено доба. Нагло захлађење објашњава чињеницу да је насеобина тако брзо напуштена“, објашњава научник.
Ипак, на питање да ли је народ Сихирти заиста постојао или није тешко је дати коначан одговор, јер скелети легендарног народа нису пронађени, а сва сведочења о њима су посредна.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала