Али најчуднија ствар у вези са овим тврдњама јесте чињеница да тај простор не би требало да има било какав мирис, јер у њему нема гасова или ваздуха. Како је ово онда могуће?
Према једној теорији, научници претпостављају да мирис који астронаути осећају потиче од реакције оксидације до које долази током процеса смањења притиска при уласку у брод.
За разлику од кисеоника на Земљи, онај који се налази у Универзуму се састоји од само једног атома кисеоника (О). Међутим, унутрашњост брода је испуњена двоатомским молекулом кисеоника (О2), неопходаним за дисање. Овај кисеоник се највероватније „лепи“ за одела и алате астронаута током свемирских експедиција, и производи реакцију која доводи до стварања озона (О3) након контакта са двоатомским кисеоником унутар брода.
Друга популарна теорија сугерише да се порекло мириса налази у умирућим звездама. Наиме, током завршне фазе, звезде ослобађају велику количину енергије која производи једињење познато као полициклични ароматични угљоводоник, оно се потом креће кроз свемир и на тај начин долази до стварања нових звезда, планета и комета.
Реконструкција мириса
Један од циљева агенције НАСА био је да створе тај карактеристичан мирис о којем су причали искусни астронаути. Пре свега да би се симулирали услови током тренинга како би кандидати током боравка у свемиру успешно избегли непријатна изненађења.
Због тога је НАСА 2008. године ангажовала Стива Пирса, америчког хемичара који је основао компанију „Omega Ingredients“. Пројекат је био веома успешан, а након неколико година, донета је и одлука да се супстанца пласира у облику парфема - да би се повећало интересовање за науку кроз искуствено образовање, пренела је „Национална географија“.