Књигом су обухваћени аутори које Дончић назива маршалима поезије.
Русија књижевна велесила
„Тешко да се може другачије говорити о руској поезији 20. века имајући у виду да је Русија књижевна велесила, светски расадник не само поезије него књижевности уопште. Ту су велики Достојевски, Толстој и маршали поезије. Иза њих су Французи, а све остале у поређењу са Русијом, можемо назвати књижевним месним заједницама“, истиче Дончић за Спутњик .
Антологија обухвата поезију 20 песника: Ивана Буњина, Константина Баљмонта, Александра Блока, Андреја Белија, Осипа Мандељштама, Бориса Пастернака, Владимира Мајаковског, Сергеја Јесењина... Међу њима су и две велике даме руске поезије - Ана Ахматова и Марина Цветајева.
„Довољно је то - 20 песника 20. века. Русија има 2000 песника па можемо тај избор да проширимо на 100-200, али ипак је овај оно што је препознатљиво и незаменљиво“, објашњава Дончић.
Отворени и подруми руске поезије
Он истиче да књигу чини посебном лирика руског подземља:
„Признање треба одати преводиоцу Светиславу Травици који се стручно позабавио тим сегментом руске поезије и отворио подруме руске поезије. Заиста је открио нешто за нас потпуно ново. Ту су Сергеј Чудаков, Станислав Красовицки и други велики песнички гласови. Сам Бродски је једном рекао: Нобелову награду треба да добије Сергеј Чудаков, а не ја“.
Иза препева руске поезије стоје велика књижевна имена попут Стевана Раичковића, Боре Ћосића, Бранка Миљковића, али и Никола Бертолино, Радојица Нешовић, Владимир Јагличић...
„Поезија је заиста осетљива. Захтева истанчан укус, не трпи преводе. Она се мора препевати. Ако ниси песник, не треба да радиш тај посао. То није проза, новинарски текст. У поезији не сме да се изгуби музика, слика, поезија се мора поштовати“, наглашава наш саговорник.
Дончић примећује да су у земљама Источног блока много превођени руски песници, али су аутори и песме бирани по идеолошкој матрици:
„Ја сам такве књиге прескочио. То су суви преводи, а поезија то не трпи. Ако се поезија не препева, она се скрнави. Циљ ми је био да овом антологијом понудим ослобођени однос према уметности и поезији“.
Мајаковски – круна светског песништва
Приређивач издваја поезију Мајаковског:
„За мене је он био и остао круна светске поезије. Неће га стићи нико никада. Песму 'Па ипак' научио сам са 14 година и данас је знам.“
Дончић истиче да су српски читаоци заинтересовани за руску поезију, да је она увек била и биће присутна у нашој земљи и за 2025. најављује антологију руске поезије 21. века.
У међувремену планира објављивање антологије српске поезије 20. века и поручује да само слободан човек, ослобођен професорских, идеолошких и свих других мантри може да приступи читању поезије.