Порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и 10 друштвених објеката - школе, домови здравља, поште. Према подацима Канцеларије за Косово и Метохију, уништено је 35 цркава и манастира, од којих је 19 споменика културе прве категорије, као и 16 православних цркава које нису категорисане.
„Кристална ноћ“
Погром над Србима, за који многи користе и термин „Кристална ноћ“, заувек су животе изгубили; Драган Недељковић (1943) убијен је у Призренској Богословији у Призрену; Добривоје Столић (1955) убијен је у селу Драјковце у Општини Штрпце; Борко Столић (1984) убијен је у селу Драјковце у Општини Штрпце; Бобан Перић (1952), убијен је у Гњилану; Златибор Трајковић (1942) убијен је у Косову Пољу; Ненад Весић (1951) убијен је у Липљану; Боривоје Спасојевић (1941) убијен је у Косовској Митровици и Јана Тучев (1968) убијена је у Косовској Митровици.
Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено.
Како је све почело
Званични повод за насиље је било дављење тројице албанских дечака у селу Чабра, у општини Зубин Поток. Према тврдњама Албанаца, четворица дечака су 16. марта 2004. године бежећи од паса и деце из суседног српског села Зупче, упали у реку Ибар и тројица су се удавила, а један је успео да се домогне обале.
Током ноћи су пронађена тела двојице дечака. Међутим, случај још увек није био истражен и за оптужбе није било доказа. Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни, те да на основу понуђених доказа није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу од стране било ког појединца или појединаца. Портпарол УНМИК-а, Нериџ Синг је изјавио да су после трагедије преживели дечак био под притиском албанских медија и политичара да оптужи Србе из суседног села Зупче.
Овај повод искористили су албански екстремисти за талас насиља над Србима које се великом брзином проширило на целу територију Косова и Метохије. Извршено је у суштини систематско етничко чишћење, упркос присуству Међународне мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника КФОР-а, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника.
Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе. И поред каснијих осуда погрома, његови главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.
Косовска Митровица - место најжешћих сукоба
Највећи окршаји су се десили управо у овом месту, јер у њему живи и највећи број Срба на Косову и Метохији. Група од око 200 екстремиста, наоружаних ватреним оружјем и бомбама, упутила се тог 17. марта ка Ибарском мосту који дели северни, српски, од јужног, албанског дела града.
Успели су да пробију барикаду и уђу у северни део града. Први пуцњи из ватреног оружја регистровани су око поднева, истовремено, албански екстремисти су почели да бацају „Молотовљеве коктеле” на возила УНМИК полиције, успели су да уђу у северни део града а онда је велики број Срба кренуо ка мосту трудећи се да спрече даљи продор албанских екстремиста у северни део града.
У исто време, албански екстремисти из зграда у насељу „Три солитера” почели су да бацају бомбе и отварају ватру из аутоматског оружја и снајперских пушака на припаднике међународних снага и српско становништво. Том приликом убијени су Боривоје Спасојевић и Јана Тучев, док је рањен Симеон Симеонов, УНМИК полицајац из Бугарске. У поподневним часовима, међународне снаге су успеле да успоставе ред у северном делу града, док су у јужном делу града веће групе Албанаца наставиле да размењују појединачну ватру са припадницима УНМИК-а и КФОР-а.
Дан касније 18. марта настављене су демонстрације албанских екстремиста, а група од око 1.000 Албанаца, окупљена испред бивше зграде „Беобанке” је кренула ка северном делу града. Албански екстремисти су у више наврата покушали да запале цркву Светог Саве, у јужном делу Косовске Митровице, а око 12.30 часова, запаљени су конаци и помоћне просторије у дворишту цркве.
Сама црква запаљена је око 18.00 часова. Спорадична пуцњава настављена је и током ноћи, а приликом размене ватре са албанским терористима, припадници КФОР-а су убили албанског снајперисту. 19. марта у раним јутарњим сатима, из насеља Тамник, у јужном делу Косовске Митровице, албански терористи су гранатирали северни део града.
Приштина
Албански екстремисти су запосели станицу УНМИК полиције у насељу Врањевац и запалили више полицијских теренских возила 17. марта 2004. године. Истог дана, нападнута је зграда „ЈУ програма”, у којој је живела већа група Срба. Зграду су запалили, а око 30 грађана српске националности се склонило у један стан, како би се заштитили. Након више покушаја, снаге КФОР-а су евакуисале угрожене Србе у своју базу, док су лица српске националности запослена у администрацији УНМИК-а пребачена на подручје централне Србије. Запаљена је и црква Светог Николе, а на храм Христа Спаса је покушан напад, који је КФОР спречио. Црква Светог Николе је обновљена тек 2009. године. После погрома из Приштине су се иселили сви Срби, а касније се вратило њих 53.
Косово Поље
Из Косова Поља, 17. марта 2004. године, протерани су сви преостали Срби и друго неалбанско становништво. Албанци који су аутобусима и колима пристизали из Дренице, су запалили зграду општине, организовали напад на Дом здравља у Бресју, школу „Свети Сава” и двадесетак српских кућа. Српске куће су спаљиване до темеља, а поред њих и сви помоћни објекти. Спаљене су обе православне цркве у Косовом Пољу — црква Светог Николе, из 19. века, и црква Свете Катарине у селу Бресје, код Косова Поља.
Призрен
Насиље у овом граду је започето 17. марта после подне, када је велика група Албанаца дошла аутобусима из околних места. Уз извикивање парола Албанци су прво спалили пар УНМИК возила, а онда су напали верске објекте.
Током 17. марта 2004. године, на подручју Призрена, спаљени су Саборни храм Богородице Љевишке који датира из 12. века, црква светог Спаса из 14. века, Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, црква Светог Николе Тутићева из 14. века, црква Светог Георгија Руновића из 15. века, црква свете Недеље из 14. века, црква Светог Пантелејмона из истог периода и црква Светог Козме и Дамјана из 14. века. Запаљен је манастир Светих архангела, а братство од седам монаха је евакуисано. Истовремено, од стране албанских екстремиста, запаљене су и зграда Богословије „Кирило и Методије” и зграда Епископије, у којој се налазило седиште владике рашко-призренског. У подруму изгореле Богословије, пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена. 18. марта, код немачке базе КФОР-а у Призрену, дошло је до сукоба између екстремних Албанаца и међународних мировних снага. Албанци су покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен. Демонстранти су уништили на десетине возила УНМИК полиције, службена возила УН, као и неколико приватних аутомобила.
Пећ
Демонстранти су каменовали зграду УНМИК администрације и спалили неколико возила УНМИК-а. За време тродневних немира, у Пећи су запаљене црква Светог Претече и црква Јована Крститеља.
Једна група од 200 до 300 Албанаца је кренула према Белом Пољу у коме је живело око 30-ак мушкараца повратника. Италијански КФОР је успео да спречи улазак Албанаца у село, али су затим Албанци почели да пристижу са свих страна.
Око 4-5.000 њих је успело да уђе у село и почело да пали и руши по селу. Спалили су око 25 повратничких кућа, трафо станицу, оскрнавили читаво српско гробље, српску православну цркву Ваведења Пресвете Богородице, која је настрадала још 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење, и Стару митрополију са парохијским домом.
Урошевац
Албанци су напали на Саборни храм Светог Уроша и бацили три ручне гранате, а најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца је рањено, у покушају да га заштите. Разорено је градско гробље као и цркве у околним селима: Црква Св. Илије у селу Варош, црква Св. Петра и Павла у Талиновцима као и Црква пресвете Богородице у селу Совтовић.
Демонстранти су пуцали на припаднике КФОР-а, бацали гранате и флаше са бензином. КФОР је у намери да растера демонстранте пуцао у ваздух и бацао сузавац из хеликоптера. Током два дана је повређено 46 људи, а погинуо је један човек Алумухамет Мурсели.
Липљан
Неколико хиљада Албанаца су започели са нападима 17. марта користећи ватрено оружје и експлозивне направе. Србин Ненад Весић је ватреним оружјем убијен у својој кући. Погинула су и два нападача: Невзат Рахмани и Арбен Шаља. Више особа је повређено. Група нападача кренула је у правцу старе средњовековне цркве Свете Богородице и нове цркве Светих Великомученика Флора и Лавра, ломећи све око себе. Чешки и фински припадници КФОР-а, иако су реаговали са закашњењем, успели су да спрече потпуно разарање цркве.
Ђаковица
Демонстранти су кренули на српске цркве, цркву Светог Лазара, преостале звонике Саборне цркве Свете Тројице и цркву Успења Пресвете Богородице. Ђаковица су даноноћно чували припадници италијанског КФОР-а, јер је у њеној порти живело пет старица, једини преостали Срби у Ђаковици. Старице су једва евакуисане пред налетом масе. Све цркве су спаљене.
Девич и остала насеља
У околини места Србица која је етнички очишћена још 1999. године, страдао је манастир Девич. Претходно су војници КФОР-а евакуисали све монахиње, а након тога је најмање 1000 екстремиста опустошило и запалило манастир.
У Подујеву су Албанци у потпуности демолирали православно гробље. Према сведочењу чешких војника КФОР-а, албански екстремисти су вадили ковчеге из гробова, растурали кости и ломили надгробне споменике.
У општини Штрпце убијена су двојица Срба, отац и син Добри и Борко Столић, испред куће у коју су били смештени након што су морали да напусте Урошевац 1999. године. Погромом су погођена и следећа места: Косовска Каменица и Ораховац.
Реакције на погром
Према изјави тадашњег портпарола УНМИК-а Дерека Чепела, у немирима је учествовало преко 50.000 Албанаца.
Представник УН администрације на Косову Хари Холкери је изјавио да осуђује сваки вид насиља, али је навео да је „етничко чишћење” прејака реч за спаљивање „само пар српских цркава“, што је изазвало оштре реакције међу српским политичарима. С друге стране, командант НАТО-а за јужна Европу Грегори Џонсон је изјавио: „Талас насиља широм Косова у претходна два дана изгледа да је организован и оркестриран."
Европске владе су углавном остале уздржане у реакцијама, једино су Русија и Француска изразиле свој став о погрому. Русија је 19. марта на гласању у Думи позвала међународну заједницу да дозволи повратак Војсци Србије и Црне Горе и осудила УНМИК и КФОР да су неспособни да успоставе ред и мир на Косову и Метохији.
Тадашњи председник Косова покојни Ибрахим Ругова је изјавио да би хитно требало донети одлуку о независности Косова, јер би то решило многе проблеме. У западним медијима су посебан публицитет добиле изјаве Хашима Тачија, лидера Демократске партије Косова, који је тих дана држао предавања на Институту за мир у Вашингтону да је „независност Косова је предуслов стабилности у региону и да одвајањем Косова, Београд нема шта да изгуби, јер Косово никада није било део Србије, зато што је њиме увек управљано на силу“.
Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа је осуђено. Погром албанских екстремиста над Србима 17, 18. и 19 марта 2004. на Косову и Метохији осудили су тада Савет безбедности УН, као и Европска унија.