Наредбу за напад дао је Хавијер Солана у то време Генерални секретар НАТО-а, тадашњем команданту савезничких снага, генералу САД Веслију Кларку, иако није постојало одобрење Савета безбедности УН. Био је то очигледан преседан.
Процењује се да је јула 1998. године, тзв. ОВК контролисала приближно 40 процената простора Косова и Метохије. У њеном саставу тада се налазило више од 20.000 особа. У том периоду, они контролишу руралне средине и ометају путеве. Напади на полицију која је настојала да чува саобраћајне руте, важне пунктове, објекте и градске средине, били су свакодневни. Војска Југославије била је приморана да помогне полицији приликом деблокаде Дечана јуна 1998, и Ораховца јула 1998. До октобра полиција је успела да ослободи низ села у централном делу покрајине.
Паралелно, у западним медијима трајала је оштра кампања против Србије. Догађала се такорећи поплава неистинитих информација о збивањима на Косову и Метохији. У књизи "Модерно ратовање" Весли Кларк је доцније обелоданио да је планирање агресије НАТО против СРЈ "средином јуна 1998. увелико било у току" те да је неколико месеци потом све било спремно.
Савет Северноатлатске алијансе (НАТО) 12. октобра 1998, донео је одлуку о усвајању наредбе за активирање снага. Уследио је сутрадан споразум Слободна Милошевића и Ричарда Холбрука. Предвиђено је смањење броја војника Војске Југославије на простору Косова и Метохије на број с почетка 1998. Договорено је да посматрачи ОЕБС-а надгледају прилике, односно мировни процеш на КиМ. Споразум је такође предвиђао да ниједно лице неће бити кривично гоњено пред државним судовима за кривична дела у вези са сукобом на КиМ, осим за злочине против човечности и међународног права.
По састанку Савета НАТО 30. јануара 1999, званично је објављено да је НАТО спреман да покрене ударе против СРЈ. НАТО агресији претходиле су неискрене понуде међународне заједнице, као и распоређивање додатних НАТО трупа у Албанији и Македонији. Преговори у Рамбујеу вођени су од од 6. фебруара до 19. марта. Делегација СРЈ коначни понуђени текст није потписала. Уследио је још један долазак Ричарда Холбрука у Београд 22. марта на преговоре са Слободаном Милошевићем. Медији су пренели да је и тај последњи мировни покушај пропао.
Ниво захтева упућиваних званичном Београду, што је потврдила чак и Медлин Олбрајт, подизана је све време током такозваних преговора, како би Србија била окривљена. Како је тумачио Владислав Јовановић, најаве бомбардовања постојале су већ десетак година, још од времена када је Боб Дол у Приштини обећао независност. Бил Клинтон, тада председник САД, делегацији америчких Срба рекао је да оно што је понуђено Милошевићу ни он не би потписао. Слично виђење је доцније изнео и Хенри Кисинџер.
СРЈ је нападнута као наводни кривац за хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији. Непосредан повод, заправо оправдање, били су догађи у Рачку, 15. јануара. А потом и неуспех наводних преговора вођених у Рамбујеу и Паризу. У стварности, била је то подршка терористичкој организацији косметских Албанаца, тзв. ОВК, која је до тада већ починила бројне злочине.
Након што је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији и предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење на Косову и Метохији, НАТО је започео ваздушне ударе.
Према првом саопштењу Генералштаба Војске Југославије, 24. марта око 20.45, у првом налету гађано је преко двадесет објеката. Први пројектили пали су на касарну у Прокупљу у 19.53. Следио је напад на Приштину, Куршумлију, Батајницу.
Председник САД Бил Клинтон исте вечери је саопштио потребу да се "демонстрира озбиљност НАТО у супротстављању репресији", нагласивши потребу "застрашивања Србије и Југославије" и "уништење војних капацитета Србије", да се не би, како је рекао "предузимале акције против косметских Албанаца." Исте вечери британски премијер Тони Блер изјавио је да је агресија НАТО-а предузета, јер је то тражио "народ Косова". Да би даље појаснио да он под "народом Косова" подразумева косметске Албанце.
Деветнаест земаља НАТО започело је бомбардовање са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији. Најпре су гађани противваздушушна одбрана и други објекти Војске Југославије.
Према подацима Министарства одбране Србије, током ваздушне агресије НАТО убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције. Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се води као нестало.
Према наводима српских стручњака, до 10. јуна забележено је 18.168 авио полетања. По НАТО изворима, налета је било 38.004, од тога 10.484 ватрених дејства, док су остало била извиђања, авакси, танкери. У дејствима је у прво време учествовало дневно око 70 борбених авиона, да би доцније тај број био и око 400 свакодневно.
Ратни губици НАТО у људству и техници негирани су. Тадашње власти у Београду тврдиле су да је оборено више десетина летелица, што није потврђено. Руска агенција АПН објавила је да је НАТО изгубио преко 400 војника и преко 60 летелица, док је амерички председник Бил Клинтон навео у говору" 10. јуна 1999. да НАТО није претрпео "никакве жртве". У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица, крстарећих пројектила. Летелица Ф 117, такозвани "невидљиви" до тада симбол супериорности америчке технологије, завршила је у њиви у атару сремског села Буђановаци.
Готово да нема града у Србији који се током 11 седмица агресије није нашао на мети. НАТО је извршио 2. 300 удара и бацио 22. 000 тона пројектила, међу којима 37. 000 забрањених касетних бомби и оних пуњених обогаћеним уранијумом. Осим напада са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији, операције су извршаване из база у земљама Западне Европи и САД.
Разорена је инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири, укупно око 50 одсто производних капацитета Србије. О материјалној штети која је нанета током НАТО агресије изнети су разлицити подаци. Тадашње власти у Београду процениле су је на приближно стотину милијарди долара, група економиста Г17 проценила је штету на 29,6 милијарди УСА долара.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система. Укупне последице по здравље становништва и еколошке последице немерљиве су.
Разорена је амбасада Кине у Београду 7. маја 1999. Зграда РТС у Београду уништена је 23. априла. Погинуло је 16 особа и исто толико рањено. Зграда Телевизије Нови Сад погођена је 3. маја 1999, на Међународни дан слободе медија.
Агресија је обустављена потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије. Споразум је одредио повлачење војно безбедносних снага СРЈ са Косова и Метохије, и успостављање УНМИК-а, мисије Уједињених нација.
Генерални секретар НАТО-а 10. јуна 1999. издао је наредбу о прекиду бомбардовања. Последњи пројектили пали су на подручју села Кололеч, недалеко од Косовске Каменице, у 13.30, и на касарну у Урошевцу око 19.35. Био је то 79. дан НАТО агресије на Србију, односно СРЈ.
Савет безбедности УН усвојио је тада Резолуцију 1244. У покрајину је упућено 37.200 војника у саставу мисије КФОР, из 36 земаља.