Власти у Кијеву дале су братству Кијевско-печерске лавре рок да до 29. марта напусте тај манастир, једну од најважнијих православних светиња под заштитом Унеска. Како је речено, могу остати само они који пређу у Православну цркву Украјине (ПЦУ), коју не признаје већина православних цркава укључујући Српску. Синод канонске Украјинске православне цркве (УПЦ) позвао је вернике да свим средствима бране лавру у оквиру закона, а један од митрополита објавио је да ће због овакве одлуке власти штрајковати глађу.
Драгослав Бокан каже за Спутњик да Кијевско-печерска лавра није случајно изабрана као мета.
„Кијев је био теолошки центар, некад много снажнији од Петрограда и Москве. Тамо су нека од најважнијих сећања руског друштва и зато је он толико важан. Ако је Косово срце Србије, онда је Кијев срце Русије, а ово је та врста трансплантације срца које се покушава да се пребаци Франкенштајнима без порекла“, сликовито објашњава Бокан имајући у виду непризнату ПЦУ.
Он подсећа да је канонска УПЦ покушала да направи компромис с кијевским властима те да је чак, како каже, у томе ишла и преко својих црвених линија, али да ни то није било довољно: жеља је да се припадници те канонске цркве затворе у кавезе, униште и протерају.
Експерименти доктора Менгелеа, само с душом
Део тог процеса је и, како примећује Бокан, спаљивање 19 милиона књига у Украјинии само зато што су на руском, а онда се тај велики пламен полако са књига пребацује на храмове, а са храмова на срца и душе људске.
„Истовремено, покушавају да уназад реинтерпретирају читаву историју народа који тамо живи. Ви имате брутални час анатомије на нивоу доктора Менгелеа али који барата душом а не телом. Али су ти експерименти подједнако монструозни, подједнако бизарни и страшни и са можда још горим последицама него они експерименти које је он радио“, упозорава Бокан.
Он је песимиста и очекује да ће у Украјини у верском прогону канонских православаца бити страшних сцена великог хришћанског страдања, а све види као наставак линије политичког расизма који покушава да користи квазицркву у сврху политичког чишћења терена.
Бокан подсећа и да је украјинско црквено питање ескалирало деведесетих година да би се на крају уз подршку ЦИА формирала квазицрква призната од цариградског патријарха Вартоломеја:
„Први чин те новоформиране квазицркве је био давање највишег ордена представнику ЦИА који се бавио проблемом цркве у Украјини. Они су успели да направе ту политичку организацију. Доласком на власт Владимира Зеленског и специјалним законима који омогућавају Украјинцима да легално спроводе терор на тој територији цела прича се искомпликовала и направљен је црквено-политички расизам у ком страдају и институције као што је Кијевско-печерска лавра.“.
План Америке је да дође до најгорих сцена
Публициста и политички аналитичар Бранко Павловић такође очекује „екстремне сцене“ у прогону канонских хришћана у Украјини, али верује да ће то само изазвати додатну хомогенизацију руског народа, и у Украјини, и у Русији, као што је то било кад је најављено слање немачких тенкова у Украјини.
Међутим, упозорава он, ово ће ситуацију у украјинској кризи гурнути до краја:
„Зашто се бојим да је тачна прогноза да ће бити драматично? Због тога што из угла Америке треба некако онемогућити Русију да стане и да каже – заштитили смо руски народ па да видимо да преговарамо. Али, ако ви урадите ово са крвопролићем, а верованто је план Америке да дође до најгорих сцена, онда је врло тешко бити политичар који ће рећи – нема везе, оставићемо да неко будуће далеко време решава тако драматичне последице, “ контатује Павловић и додаје да у том сценарију Русија нема другог избора него да победи.
И СПЦ има слична искуства
Свештеник Дарко Ђого, професор на православном богословском факултету у Фочи, истиче да су догађаји у Украјини дошли у фазу када се са сцена спорадичног тероризма прешло на то да држава активно учествује у протеривању и ликвидацији канонске УПЦ, као последњег остатка заједничке духовности и активне литургијске традиције припадања канонском православљу.
Како каже, верски прогони у Украјини изазивају не само емпатију према неком ко је изложен државном терору, већ вернике и свештенике СПЦ подсећа и на слична искуства кроз које они пролазе, и на Косову и Метохији, и у појединим деловима Федерације БиХ - Преображенска црква у Сарајеву је, рецимо,свако мало на мети вандализма.
„Да не помињемо колико су и даље свеже сцене претњи али и нашег отпора у литијама у Црној Гори. Тако да није све у поистовећивању са онима с којима делиш заједничку веру него је то и буђење у нама најтананијих душевних реакција и страхова“, каже Ђого.
Отац Дарко скреће пажњу и на улогу коју је у украјинском расколу имала Константинопољска црква коју, како каже, радије зове Црква Турске.
„То је зато што се та заједница сваком црквеном субјекту обраћа називом „црква“ плус држава на коју је, према тој идеологији, та црква ограничена. Црква Турске кад шаље званична саопштења у Београд обраћа се често са „Црква Србије“, означавајући тиме да има претензије да уређује сав простор који није директно у тренутним границама Републике Србије“, открива свештеник.
Спрега Вашингтона и Фанара
Он напомиње да онда не треба губити време размишљајући о томе какви потези стижу преко Фанара. Ђого објашњава да Фанар нема биолошку ни финансијску снагу, па је принуђен да га посуђује углавном из грчке емиграције која је уклопљена у колективни Запад:
„Очигледно је то администрација која је уклопљена у стуктуру НАТО. И црквена и државна администрација се понашају изразито непријатељски према нама. То је стање ствари које ће се променити кад дође мултиполарни свет, али живимо у тренутку кад је Фанар експонент геополтичке моћи која не долази од њега али у којој он врло помно и спремно служи и на идеолошком плану, и у конкретним акцијама црквене агресије у Украјини, Естонији, литванији, свугде де сматрају да то може да прође“, закључује Ђого.
„Патријарх Вартомолмеј је очигледно мобилни амерички дипломата који се повремено враћа својим дужностима у Истамбулу тако да можемо да га назовемо и истамбулским патријархом али можда је најпрецизније вашингтонским. Уосталом, у Америци је успео да један део Руске заграничне цркве преведе у православну цркву Америке, а и за нашу цркву постојала је опасност да наше три велике епархије у Америци могу да се отисну и постану део те вашингтонско-истамбулске цркве“, надовезује се Бокан.
Да та спрега Вашингтона и Фанара остаје разлог за опрез показује и, сматра Бокан, оцена тзв. америчког амбасадора у Приштини Џефрија Ховенијера који је ових дана рекао да је Косово „шампион верских слобода“.
Режисер истиче да се таквој оцени свакако не треба чудити јер се, изричит је, ништа друго не може очекивати од људи који „практикују програм зла“, илуструјући то метафорично и у свом стилу:
„То је као кад би неко прасе кренуло да говори: зашто нас ови месари убијају, не пуштају да неко прасе преживи улазак у кланицу. Па зато што су месари, што у кланици постоји друга логика. Као у логорима, њихови СС чувари нису доживљавали да то раде људима, као што ни усташе кад би их питали колико су људи убили не би знали да кажу. Јер, не памтите колико сте комарца залепили. А довољно је да неки народ прогласите комарцима, или пацовима, тог тренутка борба против тог народа постаје део дератизације, постаје нешто што се технички ради и не додирује слојеве хуманости који укључују људска права. Да, они су шампиони људских права али ми нисмо људи. То је тај додатак, фуснота.“