Ово је многима промакло: Путин потписом пресекао праксу дугу три века и подигао Русију на виши ниво

Ова одредба Нове концепције спољне концепције незаслужено је прошла незапажена због, такође нове одредбе, да Москва има право на превентивну употребу оружаних снага у случају агресивног развоја догађаја око Русије, која је изазвала праву лавину негативних реакција.

Страх од нуклеарног оружја замрачио је поглед на онај други, бар једнако важан правац који одређује даљи пут Русије у будућности. То је пут којим се до сада ређе ишло, али је, како изгледа, једини могући у овом геополитичком тренутку.

Констатација да је Русија – земља цивилизација, потпуно је нови ниво у односу на све раније концепције, када се истицало да Русија треба да постане део неке светске или Европске заједнице, чему је она тежила још од момента када је Петар Велики одлучио да отвори прозор у Европу. Три века је Русија чинила све да буде призната као равноправни члан европске заједнице, као део европске цивилизације, што она заправо јесте. За сваки корак према Европи морала је да положи стотине, хиљаде, стотине хиљада жртава.

У борби против Наполеона, који је такорећи покорио целу Европу, руска војска је стигла до Париза; плаћала је животима својих војника и ослобађање балканских земаља од Отоманске империје… а веру у Европу, покушај да с њом сарађује платила је у 20. веку невероватно високом ценом, милионима људи који нису гинули само за слободу руског или совјетских народа, већ за ослобађање европских од нацизма.

Немци који су (колико сличности са данашњим временом, само је газда други) у своју армију упрегли готово целу Европу, гоњени су до Рајхстага. А другим земљама, европским, опроштено је што су биле на страни нациста. Да, биле су у зони совјетског утицаја, баш као што су земље западне Европе биле и остале под америчким утицајем. То ”робовање” комунизму дало им је најбоље школовање, равноправност, научни узлет, једнакост, статус живота у великој светској сили, вишенационалној, моћној, нуклеарној...

Заузврат, оног момента кад се указала прилика, САД - земља савезница СССР-а, која је у рат ушла да помогне онда кад је све већ било скоро готово, а лавре победника тако вешто носила да и данас готово сав западни свет верује да је Хитлера победио редов Рајан, разбила је земљу совјета, распарчала на комаде и с уживањем гледала као се ти патрљци (новоосноване државе), муче да прехране свој народ, и преживљавају само захваљујући помоћи Русије која је и сама била, како је говорио Солжењицин – у провалији.

Почетак двадесет првог века значио је и повратак Русије на политичку сцену, са истим амбицијама и жељама да сарађује са Европом, да се заједно развијају користећи могућности за напредовање и једне и друге стране, да заједно брину о безбедности човечанства,… И доживела је поновно одбијање и понижавање. „Са Русијом се може разговарати само са позиција силе“ – стигла је порука такозваног колективног Запада… И отворено припремање за још једно рушење руског света са отворено формулисаном намером да се Русија (коначно) сасвим уништи. Најмање осам година трајало је интензивно преваспитавање неруских народа у Украјини, како би се створила ”антирусија”.

Нова концепција спољне политике коначно раскида са праксом Петра Великог и његових наследника. Земља-цивилизација не поставља себи задатак да се негде уклопи, постане део нечега, неке групе, организације или слично, не тежи ни Западу ни Истоку. Она је сама себи довољна. И неће постати део било које друге цивилизације.

Ни на исток, ни на Запад, ни на север, ни на југ! Најтачније би било рећи да се Русија окреће себи. То, наравно, не значи изолационизам, већ значи да ће се приоритет у међународној сарадњи дати развоју унутрашњих капацитета, за шта ће се, колико то буде могуће, користити спољне везе. А како данас ствари стоје, то неће бити онако тешко како је изгледало - кад видимо како западне земље једном руком уводе Русији санкције, а другом повећавају сарадњу с њом, неће бити тешко искористити те капацитете за унутрашњи развој.

Као главни иницијатор и реализатор антируског курса, први пут су директно означене САД и политика Запада у целини, који су усмерени на максимално слабљење Русије и окарактерисани као хибридни рат новог типа, рекао је руски министар Лавров.

Први пут се јасно говори о кризи светског поретка, на коју земље под притиском почињу да траже одговор у међусобној сарадњи

Концепција наглашава кризу економске глобализације и раст фактора силе у међународним односима. Све то повећава ризик од сукоба између великих држава, укључујући и оне које располажу нуклеарним оружјем.

На непријатељске активности Запада Русија ће одговорити бранећи своје право на постојање свим расположивим средствима, каже се у новој Концепцији и додаје да ће се приоритетно обратити пажња на уклањање рудимената доминације САД и других непријатељских држава у светским пословима, али се истиче да се Русија није изоловала од САД и Европе. ”Русија себе не сматра непријатељем Запада, не изолује се од њега, нема непријатељске намере према њему и рачуна да ће државе које припадају западној заједници касније схватити бесперспективност своје конфронтационе политике и хегемонистичких амбиција, узети у обзир сложене реалности мултиполарног света и вратити се прагматичној интеракцији са Русијом".

Русија је свесна да је САД један од важних центара светског развоја, а истовремено и главни инспиратор, организатор и извршитељ агресивне антируске политике колективног Запада, извор основних ризика за безбедност Руске Федерације, наводи се у концепцији. Упркос томе Русија сматра да је веома важно очување сарадње у кључним областима стратешке безбедности, успостављање равнотеже интереса Русије и САД, које као највеће нуклеарне силе имају посебну одговорност за стратешку стабилност и стање међународне безбедности у свету.

И у односу према Европи се много тога изменило. Ако су у претходној верзији земље чланице ЕУ оквалификоване као земље под утицајем Вашингтона, али ипак аутономни учесници међународног система, у новој концепцији се каже да је главни фактор који компликује нормализацију односа Русије и држава Европе, стратешки курс САД који ограничава суверенитет европских држава, обезбеђујући глобалну доминацију САД.

Документ званично проглашава прелазак са плуралистичке униполарности, која је доминирала од почетка 1990-их, на мултиполарни свет, што показује и ослањање на земље у развоју и намера уграде у глобални систем доношења одлука заснован на принципима међународног права.

То потврђује и тезу о потреби активног проширења сарадње са Индијом и Кином. Ако се у документу из 2016. године Њу Делхи и Пекинг помињу одвојено један од другог, онда је у верзији из 2023.године изградња односа са две државе издвојена у посебну тачку.

Главни пројекат РФ у XXI веку је назван "преображавање Евроазије у јединствени општи континентални простор мира, стабилности, међусобног поверења, развоја и просперитета". Русија је спремна да изгради односе са земљама из свих региона света, повећа сарадњу са Латинском Америком, допринесе даљем успостављању Африке као препознатљивог и утицајног центра светског развоја. Посебно је важно за Русију свеобухватно продубљивање веза и координације са пријатељским сувереним глобалним центрима силе - Кином и Индијом.

Односи са САД, Кином и Индијом нису заправо основне одредбе нове концепције , већ констатација постојећих реалности у којима ће Русија највероватније постојати прилично дуго.

Логика нове концепције одраз је револуционарних промена у међународним питањима, рекао је ових дана Сергеј Лавров, истичући да су вишеполарност, суверена једнакост држава, обезбеђивање њиховог права да бирају моделе развоја, заступање културно-цивилизационе разноликости света - будући правци деловања министарства иностраних послова.

И догађаји последње године нашли су своје место у документу под називом "Мере које је Руска Федерација предузела за заштиту својих виталних интереса у украјинском правцу", што је био изговор за покретање "хибридног рата новог типа" од стране САД. То није био избор Руске Федерације, већ нужност изазвана понашањем колективног Запада.