Порука о брисању границе између Украјине и Пољске чула се током недавне посете Зеленског Варшави, а пољски експерти, на том трагу, већ отворено говоре о томе да би Украјина могла да постане део велике и јаке пољске државе и о обнови историјске Жечпосполите, како Пољаци зову своју републику.
Ниче „амерички Лимес“
Американци су свесни, истиче Анђелковић, да земље старе Европе попут Немачке могу покушати поново да им се отргну и зато траже нове савезнике који су из неких својих фрустрација или због интереса својих политичих елита спремни да ставе на прво место амерички интерес.
„Американци играју на државе које могу да буду део њиховог Лимеса према истоку али и једна врста затвора за стари Запад који би можда могао у једном моменту да крене својим путем. Стога играју на Пољаке који имају велики русофобни набој и имепријални зов, жељу да поново буду моћна сила и кључни фактор на истоку уместо Русије што је потпуно нерелано“, констатује историчар.
Он посдећа да је Пољска кроз историју у неким периодима била велика сила, што је и корен амбиција које данас има али, како каже, једно су амбиције, а друго реалност.
Ако је то могло у Средњем веку данас са другим факторима, то је потпуно немогуће јер, примећује он, ни Немачка у глобалним размерима не може да буде сила, а камоли Пољска.
Историјски фантоми Пољске
Да Пољска јури сопствене историјске фантоме о својој величини и границама слаже се и некадашњи југословенски министар спољних послова Владислав Јовановић.
Пољска јесте била необично успешна у Средњем веку, чак је једно време велика сила, али се, по оцени Јовановића, прилично несташно поигравала својом државном и војном моћи и улазила у рискантне комбинације које су је на крају довеле на анатомски сто где су је суседне силе трипут делиле у 17. и 18. веку, а 1939. четврти пут.
„Држава која је толико пута дељена требало би да схвати да политика није игра несташне деце него озбиљна ствар. И овог пута видимо изјаве да између Украјине и Пољске нема граница. Пољска је издашна у давању помоћи Украјини, посебно војне и економске, а има скоро неприкривени циљ да поврати нешто од својих бивших територија, пре свега у Галицији. Међутим, таква игра је помало неодговорна у ситуацији која је бременита свим могућим развојем догађаја и може Пољску поново да кошта“, упозорава бивши министар.
Јовановић истиче да постоји неизвесност каква би била коначна судбина Украјине ако се оваква ситуација настави а да су с друге стране ту велике западне силе, пре свега Америка, којима је одувек био сан да словенске народе што више заваде и међу њима пролију дубоке ровове крви.
У том светлу Анђелковић види и садашње понашање Американаца који, сматра он, стоје иза приче о могућој конфедерацији између Пољске и Украјине, моделу повезивања који би Украјини омогућио да функционише после окончања сукоба чак и ако се старе европске земље не сложе с тим да се процес евроинтеграција Украјине одвија како је замислио Вашингтон.
И „велика Албанија“ из исте кухиње
„Американци сањају о низу таквих зона, примера ради о балтичкој конфедерацији, односно о повезивању балтичких држава. Ту је и пољско-украјинска прича али и прича с којом се ми овде суочавамо – албанска, смишљена је у истој кухињи“, сматра Анђелковић који подсећа да није случајно што британски стручњак за Балкан годинама прича да ће на Балкану све да се заврши конфедерацијом Косова и Албаније, једним видом стварања „велике Албаније“ под америчким кишобраном због чега Американци и притискају Србију.
Тиме би се, каже наш саговорник, албанско питање завршило како Вашингтон жели, а на истоку Европе успоставила зона интеграције земаља које су формално део ЕУ а заправо су под потпуним патронатом САД.
Другим речима, образлаже Анђелковић, Америка ствара свој Лимес и део тога је већ Пољска, а циљ је да посредно буде увучена Украјина која је сувише велика да би Пољска могла да је прогута, али на тај начин може бити стављена под амерички патронат где би Пољаци играли улогу посредника.
На питање како је, у процесима приближавања, Пољска опростила Украјини Волињски покољ из 1943. у ком су украјински националисти и сарадиници нацистичке Немачке убили између 100.000 и 150.000 Пољака, Јовановић каже да виши интерес дерогира и „шаље у пензију“ све друго. Пољацима опет, напомиње он, то може послужити као основа за потраживање делова територије Украјине, само то сад раде на елегантнији начин, држећи то испод стола.
Украјинци постали духовни крвници својих дедова
Анђелковић дотле указује на још један историјски моменат који је актуелизован у украјинској кризи – реч је о тзв. јагелонском миту који је добио назив по пољској средњевековној владарској породици Јагелони: тада се причало да је Пољска држава која има посебну мисију – да брани Запад од православља, а да православље приведе правој вери.
„Од Хрвата смо често слушали да су они зид хришћанства, а то се на крају свело на србосјек. И то је само пројекција јагелонског мита. Неко све те иторијске приче у једном моменту рециклира“, наводи историчар.
Трагично је само, додаје он, што је велики део украјинског народа био жртва свега тога и борио се у првим редовима за очување руске традиције на том простору.
„Сада се ти људи који су се вековима борили против западне песнице окрећу против онога што је био темељ идентитета њихових дедова. То је та пропаганда. Ватикан и Беч својевремено нису имали медије. А данас Американци имају фантастичне механизме за испирање мозга и у Украјини од унука стварају духовне крвнике својих дедова“, са жаљењем констатује Анђелковић.