РЕГИОН

„Грдно судилиште“: Косово чека и Јакова - „иза угла“ /видео/

„Није реално да се очекује отпризнавање Косова и то је ствар која је врло јасна.“ Уз ову констатацију, новоизабрани председник још је и додао како Црна Гора неће мењати своју спољну политику.
Sputnik
Заиста, није реално очекивати било какву радикалнију промену става званичне Подгорице по питању скандалозне и нелегалне једнострано проглашене независности државолике творевине на територији Републике Србије. Није то реално из неколико разлога, како унутрашњих тако и спољних.

Први циљ – демонтажа Миловог система

Са једне стране, после јунских парламентарних избора, све су прилике - следи почетак интензивније демонтаже Ђукановићевог система, а то је процес који ће имати крајње непредвидљив ток. Краткорочно, кроз кризе и афере које су неминовне и често ће се „отварати“ по инерцији, без неког унапред осмишљеног плана и утицаја власти, кроз покушаје утицајних појединаца да „препливају на другу страну“ чиме ће се вршити притисак на центре одлучивања, поменута демонтажа може значити и интерну дестабилизацију.
У условима потенцијалне дестабилизације неће се предузимати било какви „крупни кораци“ зато што би то представљало „доливање уља на ватру“. Косовска „фасцикла“, дакле, остаје „у фиоци“.
Са друге стране, ЕУ и НАТО просто неће дозволити било коме у Подгорици да размишља на ту тему. У погледу из Брисела и Монса, сиромашне западнобалканске земље су клијенти и вазали, немају оне право на сопствену спољну полтику.
У том контексту, статусно питање је на Косову решено, померања нема, иначе би се Јаков Милатовић нашао под баражном паљбом западних структура на исти начин како су већ деценијама изложене његове колеге из Београда. Када се овај бриселско – монски поглед упари са вероватним дешавањима на унутрашњем плану, постаје још очеглидније да последице било каквих „наглих политичких заокрета“ у овом тренутку могу бити катастрофалне.
Међутим, поред дневних дешавања и текуће динамике, на политичке процесе утиче још читав низ елемената. У одређеним приликама чак ти други елементи постају приоритетни, опредељују свакодневицу и детерминишу ток. Због тога, када црногорски званичници говоре о косовском питању, ова слика није „црно – бела“.

Косово није питање спољне политике

Прво, треба подвући да у Црној Гори Косово није спољнополитичко, већ унутрашњеполитичко питање. И то је реалност која траје, има своју историју, хронологију и традицију, напослетку је и опевана у народној химни „Онамо, ’намо!“ стиховима краља Николе (тачније, у тренутку писања песме Никола Петровић бејаше књаз).
Показало се немогућим и за Мила Ђукановића, да на врхунцу своје моћи објасни непочинство око „признавања Косова“ ослањањем искључиво на „спољнополитичку аргументацију“. Између осталог зато је и остатак каријере провео у екстремном и ектремистичком антисрпском заносу, покушавајући да докаже и себи и другима како је одустајање од „Онамо, ’намо!“ засновано на некој логици, пошто је „Милошевић изгубио Косово!“ и шта још све од полуистина, постистина, фраза и сомнабулија уз ту мантру иде на истом репертоару.
Косово чека „иза угла“ и председника Милатовића и нову парламентарну већину, без обзира што постоји разумевање јавности да није опортуно о њему сада расправљати. Јер, за Црну Гору и њену јавност Косово је било и остало не ствар једног скупштинског гласања и текуће политике, већ питање вечног и вечитог, ствар поетике и метафизике. Ко то не разуме, завршиће у историји као и несрећни Ђукановић.
Друго, треба подвући и да је Косово са англосаксонског становишта и из угла евроатлантског концепта најпре геополитичко питање! Потезом из 2008. године САД су, инструментализујући за то ЕУ и НАТО, успоставиле геополитички поредак на (Западном) Балкану који треба да служи испуњавању њихових стратешких циљева. У крајњој линији, регион (Западног) Балкана је карика ка далеко важнијим геополитичким зонама – блискоисточној (југоисточни вектор) и кавкаско – црноморској (североисточни вектор оријентисан ка руском заграничном појасу и руским територијалним водама), те је нужно успоставити пуну контролу над тим подручјем. Или, како је Збигњев Бжежински додавао – трајну контролу!
Градећи своју „балканску позицију“ на дискурсу турбулентних деведесетих година ХХ века САД су уоквиравале геополитику која је по аутоматизму подразумевала сузбијање српског утицаја где је год то могуће и колико год је то било могуће, рачунајући да ће напослетку Србији бити остављен само један избор – да се сагласи са тако креираним околностима и прихвати их за нормалне.

Амерички „поредак“ за Балкан

„Независно Косово“ је служило за учвршћивање таквог дискурса и дефинисање јасно утврђеног геопополитичког поретка који има и своју хијерархију. На врху су САД, испод њих ЕУ, па потом регионални актери који намирују своје интересе што користећи платформе ЕУ и НАТО што самосталним аквизиацијама, и на крају су локални актери окупљени у формат такозване „шесторке“ интегрисани у НАТО како би се контролисала њихова војно - безбедносна компонента и условљени од ЕУ како би се контролисали њихови институционални и економски капацитети.
Војна парада тзв. Косова у Приштини одржана 17. феб. 2013.
Испоставило се, ипак, да је непристајање Београда на овакав расплет, и поред свих споразума и договора, и поред многобројних окретања и скретања, спречило учвршћивање дискурса и изградњу (трајног) геополитичког поретка.
Заправо, након фебруара 2022. године и тектонскох поремећаја који су уследили у међународним односима све је до те мере упитно да сутра може „пропасти“ дискурс или се урушити поредак.
Такозвана „Република Косово“, сплетом разних околности, може нестати за једну ноћ! Да ли би узроци тог нестанка били реинтеграција у Србију, уједињење са Албанијом, стварање „Велике Албаније“ ширег просторног „захвата“, нови светски рат, нови регионални рат, некаква „интифада“ и унутрашња дестабилизација, распад НАТО, то се у овом тренутку не може претпоставити са великом извесношћу.
Тек, реактуализовање овог, као и осталих нерешених питања у светској политици одиграва се у сасвим новим, до скора потпуно незамисливим међународним околностима и трансформисаном безбедносном окружењу, те је и епилог апсолутно непознат.

Опасно везивање државе за Запад

Везивање политике једне државе са опстанком „евроатлантске грађевине“ у Приштини не само да је опасно због даљег спољнополитичког позиционирања, него у конкретном случају и због унутрашње стабилности (пошто је то и ствар унутрашње политике!). Бранећи „суверенитет Косова“ други могу остати без свог суверенитета. И то не важи само за Црну Гору.
Једном урушен геополитички поредак не може се поново изградити, исто као што ни безбедносни вакуум не може бесконачно дуго трајати. А то у преводу значи да ће се након криза и ратова, завршили се они за годину или деценију – свеједно, успостављати нови поредак са неким новим балансом снага екстерних актера и локалних чинилаца регионалних односа.
Штитити англосаксонско становиште и подржавати албанску државолику творевину већ сада има своју цену, а по свој прилици та цена ће протоком времена драстично расти. Да ли су у Подгорици они који ће преузети одговорност за доношење одлука спремни да је плате?
О Косово, грдно судилиште!“ Писао је ловћенски тајновидац, Петар Други Петровић! И погодио, тачно у средиште. Уз додатак да то није само „грдно судилиште“ за нас, Србе и Црногорце, те оне који су између ова два одређења, подразумева се и комшије Албанце који на тој територији или поред ње живе, него и све друге који су се Косова (гео)политички „дохватили“. Лако се на Косово стиже, тешко се са њега одлази.
То што је реалност данас таква каква јесте, па не дозвољава брзо отварање косовске тематике и дискусија на ту тему, апсолутно не значи и да то неће бити једно од горућих питања унутрашње политике у скоријој будућности. Не само у Србији, него и у Црној Гори, па чак и шире, на целокупном (Западном) Балкану!
РЕГИОН
Јаков Милатовић се изјаснио о повлачењу признавања Косова
Коментар