СПОРТ

ЕКСКЛУЗИВНО Српски новинар и тренер који је Ким Џонг Уну предложио нови систем у Северној Кореји

О животној причи Михаила Ивановића комотно би могао да се сними један озбиљан филм. Почео је као новинар у чувеном дневном листу Спорт, да би после 20 година дуге каријере одлучио да је било доста „седења на две столице“ и запловио је у тренерске воде. Као тренер у Северној Кореји пренео је јединствену идеју и самом лидеру те државе.
Sputnik
У разговору за Спутњик, Мики Ивановић, ког је пут водио од Србије, преко Кипра до Кине и Кореје, открио је како је „пресекао“, да ли је било преговора са Црвеном звездом и Партизаном, и како је изгледао његов боравак у Северној Кореји, где је упознао и чувеног вођу Ким Џонг Уна.
У Кини му је, каже било лепо, али је била превелика, док је незаборавно искуство доживео у Северној Кореји која је позната као „затворена земља“ због диктатора Ким Џонг Уна.
„Свуда ми је било лепо. Био сам и саветник Слободану Сантрачу у репрезентацији Македоније, али се нисам дуго задржао. Волео сам Кипар, не знам ни сам због чега, док ме је Кина плашила својом величином. Радио сам тамо у два клуба, Шјамену и Шангају. Шјамен је азијска Ница и налази се скроз на југу, види се практично Тајланд с обале. Што се тиче Шангаја, то је кад кренеш с једног краја на други, као да идеш из Београда за Нови Сад. Али, некако сам се лако адаптирао на нове средине. Тако је протекла и моја адаптација у Северној Кореји“, каже Ивановић.
Бивши новинар Спорта и прослављени фудбалски стручњак, водио је војни клуб – 25. април, а његов долазак лично је одобрио и потписао врховни вођа Ким Џонг Ун.

„Многи су прогнозирали да ми неће бити лепо и да се нећу дуго задржати. Мада, моје искуство одатле је позитивно, иако сам се вратио после седам месеци због неких ствари које нису биле директно везане за сам терен. Ким је оставио претходног тренера и његово руководство и по мом доласку, а када смо почели да правимо резултате осетио сам љубомору. Рекао сам једном приликом Киму, на некој свечаној вечери, где је било пуно званица, да је је Северној Кореји потребна лига, а не турнирски тип који је тада био на снази. Талентовани су, али је јако тешко припремати екипу за те турнире, па онда давати играчима слободно по недељу дана, а онда изнова кретати припреме. То сам рекао Киму и он ме је послао на разговор код председника Савеза који је био генерал. Њему сам предочио да им је потребно да се формира лига, да би то било далеко боље. Имао сам у свом тиму војнике, пуковнике генерале, и било је то све на високом нивоу што се тиче дисциплине. У великој мери ми је адаптацију олакшао наш тренер Моро, који је водио женску одбојкашку репрезентацију Северне Кореје, док сам ја био први страни фудбалски стручњак“, присећа се Ивановић.

Импресивно је све у Северној Кореји, али о тој земљи постоје бројне предрасуде. Једноставно, затвореног је типа, у њу не може да уђе ко хоће, нити се из ње излази тако лако.
„Био сам смештен у војном хотелу. Сви врло добро знају да је Ким Џонг Ун тамо бог и батина. Али, Корејци воле своју земљу и јако је поштују. Ким је тамо маршал, као што је код нас био Тито у време старе Југославије. И могу да кажем да Корејци воле Србију због познанства Кимовог деде са Титом. Наклоњени су нам. Ким се тамо за све пита, од војске и ракета, до пољопривреде и фудбала. Пјонгјанг, град у ком се налази клуб 25. април који сам водио, поседује Национални стадион капацитет 144.000 места. Мислим да никада није био пун. На мом првом мечу, чинило ми се као да је пар стотина људи било на трибинама, јер су то такве зидине и бетон, а изгледа монструозно и не може да се попуни. Наравно, било је неколико хиљада навијача, али далеко од тога да је био пун стадион. Тито је био у Пјонгјангу и имао је невероватан дочек, док је Кимов деда долазио у Београд, памтим то јер сам тада био клинац“, објашњава наш саговорник.
Током седмомесечног боравка у Северној Кореји 2016. године, јасно је да су се изродиле бројне анегдоте, а Мики Ивановић је издвојио неке од њих.
„Имао сам возача и преводиоца. Возач би нас увек чекао где год бисмо ишли, није смео да се удаљава од аутомобила. Тамо је у време мог боравка било два ТВ канала и на оба по цео дан Ким Џонг Ун. Кажем овом мом преводиоцу да ме води до неке видеотеке да нађем неке филмове да могу да гледам, јер ми је досадно. И одведе ме он у неку малу уличицу и зове ме да дођем. Маше, маше, виче: 'Дођи, доћи''. Када сам стигао, показао ми је српске црно-беле филмове на плочама из периода када су Борис Дворник и Бата Живојиновић били млади. Купио сам тих неколико филмова и отишао у хотел да гледам. Друга ситуација које се сећам, јесте да ми је преводилац рекао да гледам увече ТВ јер ће бити преглед Олимпијских игара у Бразилу 2016. године. И ја се завалим и чекам, кад оно уместо тога опет искаче Бата Живојиновић и филм 'Валтер брани Сарајево'. Виђао сам то пре тога у Кини, али у Кореји први пут. И питао сам преводиоца да ли зна ко је то и да ли је гледао филм, на шта ми је потврдно одговорио“, каже Ивановић.
Северна Кореја је за многе мистерија и непознаница, а како нам је рекао, није све баш тако као што се прича и пише.
„Чињеница је да сами не можете да уђете у земљу, али је дозвољен улазак у групама. Странци долазе и има чак посебан хотел за странце. Надгледају вас све време, иду за вама. Озбиљни су Корејци, имају највећи хотел на свету који је висок 106 спратова, а још није отворен. Направили су га чисто да покажу свету да су они ту, да нису мачји кашаљ. Египћани су им градили тај хотел. Сликао сам се испред статуа 'Оца и сина', то су статуе Кимовог деде Ким Џон Ила и оца Ким Ил Сунга, високе 20 метара. И додао бих још за Ким Џонг Уна да нисмо причали на енглеском, иако га говори перфектно јер је студирао у Швјајцарској, али једноставно неће. За тај разговор је користио преводиоца. Успео сам тамо да освојим неколико трофеја, али сам се после седам месеци вратио кући и носим једно лепо искуство“, препричава чика Мики.
Вратимо се на почетак... Михаило Ивановић је као јако млад почео да се бави спортским новинарством. Био је најмлађи новинар Спорта, а због велике љубави према фудбалу одлучио је да паралелно с пенкалом у руци борави и покрај магичног травнатог правоугаоника.

„Почео сам у Спорту, као млад новинар са 18 година. Паралелно с тим сам почео да радим и у Хајдуку са Лиона као тренер. Нисам хтео да напустим прву љубав новинарство. Радио сам у Хајдуку, Вождовцу, Чукаричком, а покојни тренер, чувени Гојко Зец ме је позвао да му се придружим у ОФК Београду. Одмах сам му рекао да пристајем. Отишао сам да учим од познатог тренера у добар клуб, с тим што сам и даље радио као новинар“, присећа се Михаило.

С обзиром на то да је иза њега 20 и кусур година дуга новинарска каријера. Питања практично није требало ни постављати, прича је ишла течно, сама по себи.
„Гојко је имао обзира према мојим обавезама јер је његов кум Славе Вујовић био легендарни спортски новинар и знао је како ми је. Толерисао је кашњења и све остало. И тако је то трајало и трајало од неке 1985. до 1996. године, да би после неког времена дошао и рекао: 'Мики, мораш да се одлучиш. Много је тешко да овако наставиш, јер нећеш бити ни добар тренер, а ни добар новинар уколико се не определиш. Потрошиће те. Не могу ја да ти кажем шта је боље за тебе, мораш сам да одлучиш'. И тако сам пресекао и одлучио да после дуже од деценију седења на две столице, изаберем тренерски позив. Прво сам узео неплаћено, јер је закон то дозвољавао, а када сам потрошио и ту опцију јер сам био у Приштини где сам радио као тренер, онда је остао само тренерски позив. И даље не знам да ли сам донео исправну одлуку. Али, чини ми се да јесам. Пропутовао сам свет уздуж и попреко, мада бих исто било и да сам остао у новинарству“, кроз осмех прича Ивановић.
На питање колико је за њега слично новинарство с тренерским позивом, Мики Ивановић је одговорио:
„Ма колико то да изгледа нелогично, писана реч и скидање у дрес и тренерку има много сличности. Оба посла су, пре свега и нажалост, јако стресна. Осим тога, траже ти да сваког дана тражиш нешто ново и да напредујеш, али је та кључна заједничка ствар – стрес“.
Да је донео исправну одлуку, тачније да није погрешио што је писаћу машину и пенкало заменио лоптом и радом на травнатом тепиху, врло брзо се видело. У сезони 2005/06. стигла је награда за најбољег тренера Србије и Црне Горе, због фантастичних резултата са Вождовцем.
„Признање ми је уручено када сам водио Смедерево, али сам га заслужио као тренер Вождовца. Освојили смо историјско треће место иза Црвене звезде и Партизана, што је био фантастичан резултат за новог прволигаша. Наређали смо силне победе, мислим да је у једном тренутку било седам или осам у низу, а пао је и Партизан на стадиону ЈНА. Невероватно признање и пехар који ми је уручио чувени Миљан Миљанић који је био легенда, не српског, него светског фудбала“, присећа се Ивановић.
Током тренерске каријере водио је велики број српских клубова и просто је невероватно да није дошло до сарадње са неким од вечитих. Како смо дубоко ушли у причу, тако је било неизбежно питање да ли је постојала могућност да седне на клупу Црвене звезде или Партизана.
„Са Звездом никада није било приче, али са Партизаном јесте. Знало се да сам наклоњен црно-белима, иако сам се током новинарске каријере трудио да будем објективан и да се то не примети. С Партизаном је било разговора, нешто што је личило готово на договор, или договор у доласку, али се није остварило. Остала је због тога једна празнина у мом тренерском послу, без обзира на то што сам касније водио шампионе из неких других држава. Једноставно, нисам се показао у Србији како мислим да сам могао. И ти преговори су били баш тих месеци када сам добио признање за успех с Вождовцем, али сам уместо у Партизану, завршио у Смедереву...“, са дозом сете у гласу прича чика Мики.
Можда није сео на клупу клуба из Хумске, који тренутно проживљава агонију и далеко је од Европе, док Звезда доминира и освојила је и шесту титулу у низу, али Ивановић се прославио где год да је радио. Данас, чика Мики ужива у фудбалу поред куле Небојша где води свој Дорћол ка Српској лиги.
Погледајте нову епизоду емисије Спутњик спорт.
СПОРТ
Муке по Душану – тренер га „милује и удара“: „Људи ништа не знају“
СПОРТ
Видић се огласио први пут после избора – и упоредио Србију са Бугарском
Коментар