КУЛТУРА

Редитељ документарца о епидемији вариоле вере: Како је Југославија искоренила најсмртоноснији вирус

Вирус из базара у Ираку улази у Југослaвију непримећен, шири се месец дана Косовом пре него што је откривен. Наставља да се шири београдским болницама док људи шетају и уживају у још једном пролећу несвесни опасности. А онда почиње хорор...
Sputnik
Документарни филм „Још једно пролеће“ аутора Младена Ковачевића, трилер о југословенској епидемији великих богиња (вариоле вере) 1972. године, отвориће 16. Белдокс фестивал 10. маја у Дому омладине Београда.
Ковачевић за Спутњик открива зашто је одлучио да се бави овом темом и колико она има везе са епидемијом ковида.
- Инспирација ковидом је очигледна. Почетком 2020. године почели смо да планирамо рад на новом филму који је требало да се снима у Србији и неколико других земаља. Међутим, кад се догодила пандемија деловало је да би такво снимање било јако компликовано, можда чак и немогуће са тим рестрикцијама путовања, карантинима. Нисмо били сигурни колико ће те мере трајати и онда сам почео да размишљам о логистички једноставнијем филму, али пре свега о филму који би био релевантан за тај тренутак у којем смо се нашли. Кад се догодила пандемија, наши животи су се окренули наглавачке, нагло и неочекивано, а многе теме су одједном деловале банално. Јако брзо, размишљајући о томе шта би могао да буде тај наредни филм, појавила се идеја за причу о епидемији вариоле вере у Југославији 1972. године.
Зараза се ширила месец дана пре него што је откривена на Косову, док се у београдским болницама број заражених непримећено увећавао.
Током десетогодишње глобалне борбе са вариолом југословенска епизода запамћена је као једно од њених најстрашнијих и најинспиративнијих поглавља. Шта сте открили бавећи се тим догађајем?
- Вариола је, вероватно, најопаснији, најсмртоноснији вирус у историји човечанства. Само у 20. веку скоро пола милијарде људи је умрло од вариоле, пре него што је вирус искорењен. Када се догодила епидемија у Југославији, тај подухват искорењивања је био у току. Он је укупно трајао око 10 година и завршен је успешно, на изненађење многих. Вариола је једини смртоносни вирус који је човек успео да искорени. Југословенска епидемија била је посебно застрашујућа, јер се догодила неочекивано. То је последња епидемија вариоле у Европи. Исто тако је остала записана у аналима светске медицине као један од најбољих примера ефикасне борбе са епидемијом једне болести.
Шта је заслужно за то?
- То повлачи поређење са садашњим тренутком. Природа ковида и вариоле је различита, вакцине се такође разликују. Вакцина против вариоле је те 1972. била већ 100 година у употреби. Иако са далеко тежим нуспојавама од нових вакцина, она је штитила од болести од које је умирао сваки пети пацијент, а они који су преживели, често су остајали обогаљени за цео живот. Људи су тада веровали институцијама и има смисла поредити реакције друштва тада и сада. Људи данас доводе у питање и врло лако провериве научне чињенице и то је цивилизацијски проблем. Човек који је изгубио поверење у институције, тражи истину на другом месту, а то је најчешће неконтролисани простор интернета на коме све сумње добијају сумануте облике. Раније је просечан грађанин веровао да су одлуке државе за опште добро и није сумњао у њих, чак и када су биле непопуларне као што је вакцинација трудница и одојчади живом вакцином. Анализом свих доступних података је закључено да је у регионима, где је опасност од заражавања највећа, опасност од саме болести далеко већа од вакцине. Вакцинација је била успешна – 18 милиона људи је вакцинисано за неколико недеља, јер су људи веровали да је добро да се вакцинишу.
Још једно пролеће: Трилер о југословенској епидемији великих богиња отвара Белдокс фестивал
Гледаоци ће правити паралеле између епидемије вариоле и епидемије ковида. Да ли сте Ви желели да истакнете те паралеле или да то препустите публици?
- Наслов „Још једно пролеће“ упућује на то да би некакво поређење требало да се прави, али ми смо у филму избегли све сцене тренутка у којем је филм настао. Сликом смо остали у потпуности у 1972. години. Једино што нас везује за овај тренутак је глас професора Зорана Радовановића који се присећа те епидемије са почетка своје каријере. Чини ми се да ова прича о вариоли и чињеница да је она искорењена једним глобалним подухватом без обзира на политичке тензије шездесетих и раних седамдесетих година говори о јединству и нади која може да буде у том смислу инспиративна, али истовремено и упозорење, које не би смело да изгуби на значају. Јако су мале шансе да је пандемија ковида последња велика медицинска трагедија која ће погодити човечанство. У том смислу то искуство епидемије вариоле у Југославији и целокупни подухват радикације вариоле јесте нешто што би морало да задржи значај и ван контекста овог тренутка. Сем наслова, ја сам се трудио да избегнем све директне паралеле у филму.
Филм је у потпуности састављен од архивских снимака уз нарацију доктора Радовановића који је био на попришту борбе против великих богиња. Због чега сте се одлучили за такав приступ?
- Један од разлога је да бих се задржао у догађајима и причи која је 1972. започета и завршена. Суштина јесте у томе да та прича има вредност сама за себе. Свако поређење са овим тренутком би га гурнуло у смеру полемике. Филм приказује званичну верзију догађаја који су се десили 1972. из перспективе поузданог наратора који је у тим догађајима учествовао. Радовановићева књига „Вариола вера“ је послужила као главни извор сценаристичке грађе за филм. Ми јесмо почели да снимамо те сцене свакодневице професора Радовановића за време ковида. Међутим, како је пандемија одмицала, деловало нам је да су такве сцене сувишне, јер су биле свуда око нас. Оне као да су урезане у свима нама тако да је неминовно да ћемо ми тај филм гледати са искуством ковида.
Поред спорих кадрова, звука ветра, кише ту је и тај шкрипутави звук који као да најављује хорор са којим ће се суочити становништво Југославије. Да ли је звук кључно средство за дочаравање атмосфере у овом филму?
- Интимним сећањима доктора Радовановића гради се наратив филма и те архиве су третиране тако да подсећају на сећања – лагано долазе. Успорења која постоје у филму појачавају претећи тон који рефлектује опасност од те страшне болести која се шири земљом и уз врло експлицитне призоре лагано се гради стил који је на ивици медицинског трилера, односно - како неки кажу - медицинског хорора. Звук је стилизован и праћен је специфичном музиком Јакова Мунижабе.
Током десетогодишње глобалне борбе са вариолом вером, југословенска епизода запамћена је као једно од њених најстрашнијих и најинспиративнијих поглавља
Има ту и призора пупољака, живости на улицама, слика људи који шетају по сунчаном дану или седе у кафићима. Да ли сте тиме желели да на тренутке прекинете напетост или заправо да нагласите језивост онога што следи?
- Некога ће растеретити те сцене, другима ће појачати тензију због тога што људи нису свесни болести која се шири. Филм има елементе трилера, јер је структура приче таква. Вирус из базара у Ираку улази у Југослвију непримећен, шири се месец дана Косовом пре него што је откривен. Наставља да се шири београдским болницама пре него што је откривен овде. Људи шетају и уживају у пролећу несвесни опасности. Тек када почиње борба са вирусом, филм добија протагонисте и акцију као прави трилер.
Да ли су вас изненадили неки снимци до којих сте дошли?
- Апсолутно. Ја сам знао да је то тешка болест, али док не видите материјале који су снимљени у самим болницама, у карантинима и те стравичне призоре болести, ви у ствари немате представу колико је она страшна. Током процеса монтаже ви се на те призоре навикнете, али свесни тога како ће они да делују на публику. Приказивање таквих ствари је увек донекле контроверзно на филму. Овде је то било неопходно. Без тих експлицитних слика стравична природа болести не би била тако очигледна, као ни подухват њеног искорењавања. Ово је филм који прича званичну верзију догађаја без насилне драматизације и он је трилер или хорор само онолико колико то природно произилази из таквих призора и из саме приче.
Филм је приказан у Карловим Варима, Лисабону, Ротердаму, Фиренци, Сарајеву, Загребу... Какве су биле реакције и каква је будућност филма?
- Призори су застрашујући, прича је потресна, емотивна и нико није био равнодушан. Сви делимо искуство пандемије и оно је додатно интензивирало утисак филма. Након „Белдокса“ наставиће се фестивалске пројекције, а план је да током јесени филм уђе у биоскопску дистрибуцију.
КУЛТУРА
„Несврстани“ и „Филмске гериле“ Миле Турајлић – чувари сећања са филмских трака Стевана Лабудовића
Коментар