„Упомоћ, тамо људи горе“
– Могу вам рећи како сам се осећао на крају тог дана, 2. маја 2014. године. Тешко је сада претресати све то, јер се на оно што сам тада осећао надовезало и оно што сада знам након девет година.
Али сећам се једног тренутка 2. маја у центру града када су наши победили. Неко време наша сниматељска екипа је пустила марш Дан победе који је одјекивао кроз звучнике мерцедеса, док смо правили круг око насеља Молдованка у Одеси.
Док смо ми то радили, ситуација се променила. Полицијски кордони су пропустили још око људи који су, како се касније испоставило, стигли из Харкова и Дњепра. У центру се након тога ситуација кардинално променила. Када смо стигли увече, Дом синдиката је већ био у пламену. Нама се на хаубу бацила нека жена вичући“: Упомоћ, тамо људи горе“.
Међутим, до тебе никако не долази да људи тамо заиста гину. Не можеш то да схватиш истог момента. Истовремено, са стране стоји 30 полицајаца и мирно пуше – на око 50 метара од зграде у пламену дуж пута и иза жбуња. Како се испоставило, људи који горе искачу кроз прозоре, на земљи их докрајчују, а они стоје и пуше. Ниједног ватрогасног возила...
Што се тиче Куликовог поља, тамо никако није могло да се приступи. Тамо су се, иначе, налазила два војна шатора и оба су горјела. Није било могуће проћи, тамо су били кордони тих „дивних момака светлих лица“. Ако нисте имали идентификационе ознаке на себи, жуто-црну траку или прави број на шлему – они су тамо били у шлемовима – никако нисте могли да се пробијете.
Каква је била атмосфера када сте дошли до Дома синдиката?
– Био сам са сниматељском екипом, били смо у центру града. Када смо стигли код Дома синдиката већ је све било у пламену.
Када кажу да је постојао неки план, да је био засео штаб и да је цртао стрелице где кога да сатерају и где кога да спале – сигуран сам да то није био случај.
У почетку је план био да се организује показна акција колико је Мајдан јак да би привукли присталице и у Одесу. На пример, од почетка Мајдана, то је била јесен 2013. године и до 2. маја код споменика војводе де Ришељеа био је камп тих присталица Мајдана. Тамо се окупљало 70 људи, а када су биле неке бандеровске манифестације, попут рођендана Степана Бандере било их је око 500, заједно са онима који су дошли у госте. Дакле, у милионском граду, да бисте разумели о којој се цифри ради. Нико их није схватао озбиљно до тог 2. маја. Па њихови пријатељи су пре пар месеци трчали са шерпама на главама по Мајдану. Како то да се схвати озбиљно? Никако.
А са друге стране – схватате ли да се у Одеси на проруским митинзима окупљало око 25.000 људи. И ја сам био тамо, све сам снимао, учествовао сам у томе са руским заставама, узвикивали су „Русија!“. Од Куликовог поља до мора кроз добар део града прошло је 25.000 људи. Дакле у поређењу са тим бедно је изгледало неких 70 балаваца.
Да ли ране зарастају?
Сећање не бледи, ране не зарастају. Страдало их је 48, тачније 47 људи и један учесник у преврату на Мајдану – 47 ипак ако говоримо о људима. Тамо је било укупно 300 људи. Удисали су дим. Задобили су повреде различитог степена. Дуго су се лечили. Неки од њих су завршили у притвору, што такође не утиче добро на здравље. Многи су преминули. Према томе, није остало много живих сведока онога што се дешавало у Дому синдиката.
Због чега су завршавали у затвору?
– То је постало модерно након Мајдана. Дакле, затварали су оне који су преживели, а не оне који су палили…
Они ће доћи да изврше претрес и пронаћи ће све што су донели са собом. Дакле, завршићете у затвору по баналном кривичном члану, али ће вам доћи у оквиру истраге због догађаја од 2. маја. У најбољем случају, одузеће вам сву компјутерску опрему коју сте имали у кући. Неко време ћете бити под присмотром. У сваком моменту могу доћи по вас, у сваком моменту вас могу натерати да потпишете неки папир. Ако будете прегласни завршићете у притвору. Кажем вам, доћи ће код вас са гранатом, поставиће је на сто и позваће сведоке. Ја, на пример, могу да завршим у затвору само због разговора са вама. И то за велеиздају.
Очекујете ли да кривце стигне правда?
– Слушајте, нико неће одговарати, јер постоји такав концепт римског права које код нас одређује степен и меру кривице сваког. Овде је потребно приступити са становишта колективне одговорности, јер је један донео бензин, други га је сипао у флашу, трећи је донео Молотовљев коктел, четврти запалио. За коначан резултат нико није одговоран. Рећи ће „ја с тим немам ништа, само се запалило“. Мислим да све оне који су били тада на тргу треба казнити за масовно убиство, у најмању руку.