Запад хоће преокрет на Босфору: Избори у Турској после којих ништа неће бити исто /видео/

Није амерички теоретичар имао дилему где сврстати Турску, њој је према овом теоријском обрасцу место у исламском блоку, али јесте се запитао: како то учинити, а да понуђени оквир остане конзистентан и убедљив!?

Јер, по много чему, ова земља се разликовала од других муслиманских држава. Разлике су, напослетку, толико значајне да би се Турска могла сврстати и у неку нову, засебну цивилизацију!

Са једне стране, од бројних комшија, било иранских (персијских) или арапских Турке деле многе ствари (језик, традиција, различита тумачења историјских дешавања, сложени билатерални односи у постотоманском раздобљу, међусобно сукобљење аспирације, на крају крајева ту је и чланство у НАТО и „европска“ или „западна“ димензија турске политике), па услед тога „религијска блискост“ у одређеним ситуацијама има тек „другоразредни значај“.

Са друге стране, због „историјске дубине“, географског положаја, политичке важности и нарастајуће моћи Турска је (п)остала незаобилазан актер у исламском свету око кога се „вртело“ доста тога.

И не само у исламском свету. Како постоји „европска“ или „западна“ димензија турске политике, тако постоји и „турски“ или „неоосманистички“ вектор утицаја на обликовање политичких процеса у Европи. Или још тачније – у западној Евроазији.

Дакле, уопште није случајно што се Турска нашла међу чланицама Г 20. Посматрајући потенцијале моћи – економске, војне и политичке, она ту и припада.

За западне политтехнологе избори су прилика да се утиче на спољнополитичку оријентацију државе. Наравно, преко грубог мешања у изборни процес и индуковања пораза Тајипа Реџепа Ердогана. Ердоганова Турска не само да није испратила или подржала антируске мере и санкције САД и ЕУ, већ је са Москвом успела да договори сасвим нове видове сарадње и обострано корисних билатералних односа.

Отуда и појава Турске као све важнијег фактора на „енергетској мапи“. Ердоган одавно „смета“ многима у Вашингтону и Бриселу, а дешавања последњих годину дана само су их учврстила у том ставу. Листа проблема за актуелног председника, међутим, не завршава се на овоме нити је његова брига везана искључиво за марифетлуке екстерних центара моћи који би да му „дођу главе“ и пошаљу га у пензију.

Турска се суочава са крупним изазовима, међу којима је континуална инфлација вероватно и највећи. Из месеца у месец куповна моћ грађана опада. Прошле године раст цена у станоградњи износио је око 80 посто, док су прехрамбени производи поскупели за вртоглавих 75 посто.

Ердоганов протикандидат, Кемал Киличдароглу кампању је почео из своје кухиње, држећи главицу црног лука у руци. Са експлозијом цена хране за део грађана и црни лук постаје прескуп. У једном истраживању „независних експерата“, које ипак треба узети са великом резервом, чак се наводи да је стварна стопа инфлације 2022. године износила 135,55 посто.

Виша цена квадрата није повезана искључиво са реалним поскупљењем грађевинског материјала и инфлаторним кретањима, већ и са притиском на тржиште и повећаном тражњом. Наиме, огроман број странаца, Арапа из блискоисточних земаља, али и држављана Русије и Украјине, претходне године је инвестирао у турске некретнине што је узроковало да домаћем становништву куповина стана постане немогућа мисија. Ваљда се зато од опозиције могло чути у предизборној кампањи да је нужно ограничити продају некретнина странцима.

На овај тренд надовезале су се последице разорног земљотреса што је кризу додатно продубило. Ипак, и поред тога што овакве околности доносе главнини уједињене опозиције највећу шансу за победу на изборима у последњих 20 година, није уопште извесно да ће се тако нешто и одиграти.

Неизвесност је толико велика, да и истраживачи јавног мњења износе процене са великим одступањима: Ердогану „дају“ 42 – 51%, а Киличдароглу је „тежак“ од 43 – 50%.

Мухарем Инџе, донекле и морални победник председничких избора 2018. године (када је завршио други освојивши преко 30 посто гласова уз невероватно високу излазност) остаје далеко трећи са скромних 4 – 6%, што је очигледна „казна“ бирача који му замерају неулазак у јединствен опозициони блок. Иначе, када је реч о Ердогану, на тим претходним изборима истраживачи јавног мњења су му прогноизирали око 48% у првом кругу, што је било за 4% мање од оствареног резултат.

Рејтинг Ердогана јесте редовно потцењиван у истраживањима и претходних година, што у постојећим условима није наивна ствар. Данас нису исти услови као и раније. Јер, на пример, ако Ердоган данас освоји 51% у првом кругу, вероватноћа да буде оптужен за изборну крађу јесте реално велика. Шта и како следи након те оптужбе питања су на која тренутно нема одговора!?

Иначе, до „растегљивих“ процена је и пре пет година дошло због великог контигента неопредељених, који је данас још већи него ономад. Од тога како ће се определити на дан избора ти милиони још увек неопредељених зависи и коначан исход. Како председничких, тако и парламентарних избора. А неопредељених је толико између осталог и због поприлично „бледих порука“ опозиције.

Док Ердоган излазак из кризе види кроз интензивирање стратешких пројеката и нових државних улагања која могу покренути економију (индиректно - чак и ММФ ову стратегију не антиципира као лошу пошто је прогнозирао да ће и поред свега турски допринос расту глобалне економије до 2028. године износити 2,1 посто), његови противници говоре о аранжманима са међународним финансијским институцијама (што је еуфемизам за Светску банку и ММФ) и мерама штедње. Уколико се зна какав имиџ прати те међународне финансијске институције које још могу „продавати цигле“ само по неким Србијама и Молдавијама, али и не тако давно искуство које је Турска имала са њима, онда је јасно да се са предлогом промашило.

Може се показати и како се промашило са (јединственим) противкандидатом, председником „републиканаца“ и фактички већ деценију и по лидером опозиције, који јесте искусан и озбиљан политичар, али који у председничкој кампањи једноставно не делује харизматично, а поред тога је и старији од Ердогана. Киличдароглу има 75 година! И поред тога што је у очигледном проблему, рекло би се да Ердоган ипак успева да наметне „темпо кампање“ и представи то као сопствену предност.

У сваком случају, посматрајући из угла изборних резултата и постизборних дешавања изнад Турске се оцртава велики упитник. Не само због неизвесних председничких избора, него и због још неизвесније расподеле мандата у новом сазиву парламента, са комплексним коалиционим односима унутар два највећа блока и трећом – левичарском листом која ће, извесно је „прескочити“ снижени изборни праг од 7 посто и такође бити заступљена у скупштини.

Такође, пуно тога зависи и од изборног дана, прихватања и признавања резултата и легитимитета изабраних. Чак ни релативно јасна победа једног кандидата није гаранција да ће се одржати стабилност, ако му противник ту победу оспори.

Од (не)стабилности Турске зависи читав низ ствари, повезан са регионалим питањима на Блиском истоку, у средњоазијском и балканском простору, континеталном (европском) безбедности, као и у укупним међународним односима. Зато много зависи и од предстојећих избора. Толико много да је тешко и претпоставити куда ће „процес кренути“ након њих.

Случај је хтео да се ти судбоносни избори одиграју у години када се обележава јубилеј – век од оснивања републике.

Као и пре сто година, пред Турцима је важан избор. Толико важан да ће се одразити на живот и свакодневицу наредних генерација.