Испред нас Свети Николај Велимировић: Чуда која је владика оставио Србима

Пре појаве Николаја Велимировића добар део српске интелигенције се, како је то говорио чувени новинар и дипломата Милан Јовановић Стојимировић, стидео да јавно каже како верује у Бога. После трага који је владика оставио за собом у српском народу и порукама које је годинама слао српској јавности, многи до учењака су пронашли храбрости и смелости да признају како наука и вера ипак иду руку под руку.

Сам Николај био је врло образован, а након успешног студирања на београдском богословском факултету бива изабран од стране Цркве и полази на даље школовање у Немачкој, Енглеској, Швајцарској и Русији. Студије у Берну крунисао је докторатом из теологије, а годину дана након тога почео је са припремом доктората из филозофије који је у Женеви, на француском, и одбранио.

Уз то што је био образован и узоран човек Цркве, био је велики родољуб, а свом роду је служио и током Првог и током Другог светског рата.

Владика Николај био је и човек од поверења Николе Пашића, захваљујући којем за време Великог рата одлази у Лондон у циљу агитовања и прикупљања помоћи за ратом захваћену земљу. Из истог разлога ће се 1915. обрести и у Америци, где га прима на разговор амерички председник Ворен Хардинг. И данас би се такав сусрет сматрао историјским, поготово имајући у виду да је владика представљао православни народ једне мале земље.

Димитријевић држи владику Николаја за непроцењиву фигуру у смислу међународне сарадње и дипломатије, а наводи га и као некога ко је имао велики утицај на Западу. Ипак, као најважније владикино деловање, Димитријевић истиче његов рад након завршетка Великог рата, када је служио као епископ у Охриду, Битољу и Жичи. Он каже да су захваљујући Николају читави крајеви препорођени, да је створен читав низ манастира попуњених монаштвом и да су од Битоља па до Краљева и Чачка ницала многа сиротишта за децу без старања, којих је након рата било много, као и хранилишта за децу из сиромашних породица.

Читаве породице су се монашиле под утицајем Владике Николаја, попут породице Ћировић из села Годачица крај Груже. Отац, мајка, два брата и две сестре су се замонашили, основавши манастир на свом имању.

Са једне стране благоглагољиви црквењак, а са друге стране озбиљан политички чинилац, владика Николај био је све само не једнострана личност. Димитријевић објашњава да је, као аутор преко 12 хиљада страница најразноврснијих текстова, књига, духовних и моралних поука, владика Николај Велимировић називан и Новим Јованом Златоустим, док га је Свети Јован Шангајски звао Новим Григоријем Богословом.

Са друге стране, значајна је била и његова улога 27. марта 1941. године када су, како прича наш саговорник, „Срби устали против нацизма“. Из овог разлога је владика и био под немачком стражом од 1941. па све до 1945. године, а извесно време провео је и са патријархом српским Гаврилом у немачком логору Дахау, након којег се суочио са другом врстом заточења. По завршетку Другог рата, у Србији више није било места за Николаја Велимировића.

Николај је још за живота сматран за светога човека, а звали су га Свети Деда, Свети Дека, Деда Владика... Он сам је свој народ подучавао поукама које је врло често стављао у песме.

Владика Николај упокојио се 1956. године и сахрањен је у Либертвилу, Америци. Тамо су његове мошти почивале све до 1991. када су пренете у владикину задужбину, у село Лелић, у храм који је он подигао на свом имању. Његове мошти, уз мошти Светог оца Јустина, представљају велико седиште поклоничких путовања православних Срба из читавог света.