КУЛТУРА

Хрвати лупали ћириличне таблe, а сад предлажу да се у школе врати – "хрватска ћирилица"

Иницијатива за изучавање ћирилице као старог хрватског писма у школама у Хрватској још један је покушај да се српско културно наслеђе прогласи – хрватским. После свих лупања ћириличних табли, увођење ћирилице у хрватске школе било би апсурд над апсурдима, сматра професор на Филолошком факултету у Београду Александар Милановић.
Sputnik
Хрватски академик Стјепан Дамјановић сматра да би ученици у Хрватској требало да знају ћирилицу и да је уче у школама.
„Потребно је развити свест да се кроз векове велики део хрватског народа служио ћирилицом. Босански фрањевци су се као Хрвати и католици њоме дуго служили. Осим тих историјских разлога, имамо комшије са којима послујемо, па би било добро да знамо ћирилицу“, тврди академик.

Ћирилица у хрватским школама – апсурд над апсурдима

Чињеница је да је део Хрвата кроз историју користио и ћирилично писмо али та чињеница српски корпус не треба превише да занима, каже за Спутњик професор Историје језика на Филолошком факултету у Београду Александар Милановић.
Не би требало искључити из вида да бројни хрватски лингвисти део српског културног наслеђа сматрају хрватским, па се тако све чешће дешава да се и Мирослављево јеванђеље третира као хрватски рукописни споменик с краја 12. века.
„С једне стране нико не може спорити да се макар делић хрватског наслеђа може третирати као наслеђе настало на ћириличном писму, али то не би требало мешати са наслеђем које припада Србима. То је први део, а други део одговора тиче се питања да ли је уопште могуће да Хрвати данас почну учити ћирилицу у школама. После свих лупања ћириличних табли, забрањивања ћириличног писма у Вуковару и на многим другим просторима, мислим да би увођење ћирилице у хрватске школе представљало апсурд над апсурдима, али свашта је у животу могуће“, истиче Милановић.

Хрватска отимачина српског наслеђа

Реч је, заправо, о једној од игара која служи томе да се српско писано средњевековно наслеђе прогласи хрватским, али Срби, сматра наш саговорник, на такве „отимачине“ треба да одговоре тиме што ће наставити да се баве науком.
„Ми можемо са хрватским колегама полемисати. Они имају своју истину, ми имамо нашу. Сматрамо да је наша поткована и историјским сведочанствима и доказима који иду у прилог томе да је у питању српско културно наслеђе. Сваки други вид сукоба не води ничему и заправо представља губљење времена. Ми потпуно исти процес имамо и код Бошњака у БиХ и то је процес који је немогуће зауставити. Остаје на суду славистике и суду лингвистике да процене чији су аргументи јачи, и шта је чији историјски споменик“.
Бошњаци се претерано и не труде да тзв. бошњачки/босански језик буде посебно различит од српског на било ком нивоу осим лексичког, где се појачаном употребом оријентализама желе показати да су у питању различити језици и различити стандарди. А то је у доменима озбиљне славистике потпуно немогућа мисија“, објашњава Милановић.

Шта је, заправо, хрватски народни говор

Кад је реч о Хрватима, оно што је стандардни језик веома мало се разликује од онога што је стандардни српски језик, а кад говоримо о народним говорима, напомиње професор, онда би се могла водити јако дуга полемика шта су заправо хрватски говори, а шта можда и нису.
Милановић додаје да је претерана употреба неологизама у хрватском попут „брзогласа“ последица чињенице да је хрватска језичка политика почивала на пуризму који је, историјски гледано, код Хрвата био оправдан будући да су се вековима налазили под јаким страним језичким утицајима.
„Попут Чеха, и Хрвати су кренули у том смеру да стране речи протерују а да уместо њих кују нове. Некад су та решења била јако карикатурална, а некада и јако добра. Чини ми се да се та идеја код Хрвата не смањује, макар на нивоу јавног језика. А друго питање је како се то и колико прима у живом и реалном говору. Чини ми се да ће они са својом језичком политиком у том смеру и наставити, али то није питање које би србистику требало превише да занима“, закључио је Милановић.
Хрватски академик Стјепан Дамјановић, иначе члан радне групе која је израдила нацрт закона о јавној употреби хрватског језика, противи се и све већој употреби енглеских речи у Хрватској и не одобрава и коришћење „новокомпонованих“ израза, преносе Новости.
„Језик има неку своју логику. На пример, брзојав и телеграм, нормално је рећи и једну и другу реч, али да уместо телефон кажете брзоглас, то је сумњиво. Значи, живот је показао да нешто напросто није прихваћено“, истиче Дамјановић.
РЕГИОН
„Доказ мржње према Србима“: Савез Срба из региона о укидању званичне употребе ћирилице у Вуковару
Коментар