Приче са старих разгледница: Од Жрнова до Београђанке, дрвеном калдрмом и земљаном стазом

Љубав према разгледницама код Снежане и Драгана јавила се случајно – стизале су од рођака, пријатеља, деца сакупљала, пуниле су се мале кутије које су понели са собом у Београд када су се доселили из Бањалуке.

И данас се, каже, сећа разгледнице коју је добила из Париза пре 60 година. Тек када се отворила Београђанка и када су почели да одлазе на сусрете филателиста и антиквара, открила је још много лепших, па је сакупљање старих разгледница постало њихова страст коју наставила да негује и после супругове смрти.

Скоро 1.300 разгледница нашло се у двотомној монографији „Поздрав из Београда 1895-1941“ у којој, уз сваку разгледницу, у кратким цртама Снежана пише о историји и развоју града, о многим објектима и неимарима Београда, као и занимљивостима везаним за одређене догађаје.

Поносна је, истиче за Спутњик, на најстарију разгледницу која се појавила крајем 1895. године у издању Књижаре Велимира Валожића, јер, како тврди, немају је ни институције.

Свака разгледница има неку причу, а Снежана има више колекција које сведоче о значајним догађајима у историји Београда:

„Размишљам да направим књигу о краљу Петру пошто постоји велики број разгледница од његовог доласка у Београд, када су га чекали на железничкој станици, па пратили до зграде Старог двора. После одлази на полагање заклетве у Скупштини, па у цркву. Сви ти моменти, везани за његов долазак и крунисање, пропраћени су разгледницама. Има серија разгледница која је везана за откривање споменика Карађорђу на Калемегдану на месту где се данас налази Споменик захвалности Француској“.

Захваљујући једној разгледници Снежана је сазнала и за Жрнов:

„Сада се повремено и чује за ту тврђаву, али пре тридесетак година ретко ко је знао за њу. Тридесетих година је срушена и на њеном месту подигнут је Споменик незнаном јунаку. Ту су пронађене и пећи за топљење цинобарита и производњу боје цинобер“.

На разгледницама су углавном приказивани репрезентативни објекти попут дворова, али и Палата Албанија која је била скромна зграда на месту сусрета људи, затим Калемегдан, па чак и мање атрактивни делови попут рибље пијаце прекопута Велике школе на коју је волео да иде Мика Алас.

Снежана Вицић каже да је открила и да је Милутин Миланковић волео да шаље разгледнице својој сестри и ујаку, али да јој тек предстоји да ишчита полеђине разгледница које крију такође занимљиве приче:

„Са једне стране разгледнице су историјске приче, а са друге интимне, породичне и љубавне. Знам за једну. Давид Пајић је служио војску у Загребу. Његова девојка му је послала разгледницу у којој му пише весело. После одређеног времена му поново шаље разгледницу и пита да ли се нешто наљутио и каже 'није важно, остаћемо пријатељи'. Касније су се венчали. Можемо закључити и да је та жена пролазила крај књижаре Рајковић-Ћуковић - то је био велики издавач - и да је куповала оне најлуксузније разгледнице па видите и њен укус. Сведоче разгледнице и о онима који су их слали и о периоду када су слате“.

Данас Снежана ређе посећује скупове филателиста и аукције, повремено на интернету налети на неку разгледницу која недостаје њеним колекцијама па је брже-боље набави.

Примећује да су се појавили нови мотиви, док оне старе и ретке представљају значајно сведочанство историје.

Планира да приреди још једну књигу - о Београду после Другог светског рата, да покаже уз помоћ разгледница како су се поједини делови града, као што су Теразије и Славија, мењали, а прижељкује да једног дана њене разгледнице добију свој дом у виду музеја у коме ће млади моћи да уче о свом граду.