Од Била Клинтона и Медлин Олбрајт до Милутина и Симониде – Место где су Срби нашли искру у камену

Кад се прође бесконачно много и још мало преко тога аутоперионица, аутолимара, гумара и осталих ауторадионица, које поред бензинских пумпи представљају највидљивије тачке живота у Приштини и околини, пут за југ, који магистралом води до Гњилана, путника намерника спроводи кроз српско гето насеље – Грачаницу.

Ова енклава, која име носи по једном од најлепших споменика српског средњовековног градитељства, броји више од 12 хиљада становника и представља стециште Срба ратом прогнаних из Приштине. Иако окружена албанским живљем и захваљујући дивљој градњи припојена Приштини, у њој Албанаца нема. Грачаница је данас административни, здравствени, образовни и културни центар свих Срба централног Косова.

У Грачаници има живота. Прва разлика која је свима који обраћају пажњу уочљива јесте живот на улицама Грачанице. Деца која се враћају из школе, нека која сигруно из ње и беже, мајке које гурају бебе у колицима, намргођени старци и жамор живог места запљусну свакога ко уђе у енклаву где се деца играју у порти четрнаестовековне задужбине краља Милутина.

Људи из Грачанице, вероватно притиснути тежином живота, изгледају као да живе неоптерећени величином и количином историје у њиховом дворишту. Преко пута зида иза којег извире Милутинова и Симонидина кућа је аутобуска станица на којој је неко заборавио кесу са кромпирима. Изнад крошњи дрвећа избија крст цркве која је уврштена у споменик културе од изузетног значаја, а наспрам ње пунија баба каска за својим унучићима, вичући им да не јуре за лоптом близу улице.

Унутар зидина манастира, зелено и жуто. Нема ничег црвеног, к'о на слици Надежде Петровић. Ко не верује, нек' оде да се увери. Ама баш ништа црвено. Огромне и густе крошње дрвећа надкривају посетиоце и пролазнике који седе на трави. Једни гледају у цркву Успења Пресвете Богородице, други у небо, трећи себи у патике... Свако је са својим мислима и у својим личним молитвама, надањима и стрепњама. Неки, са нескривеном радошћу у очима, мазе манастирско куче, тепајући му.

Ако је доба дана одговарајуће, прелазак из зеленог у жуто, односно прелазак са травнатог тепиха на камен спољашње припрате цркве пратиће божанствена игра светлости. Зраци Сунца преламају се маестрално преко стакала, падајући нежно на фреске Светог Архангела Михаила, Светих Саве и Симеона, иконе Христа, Богородице и осталих „становника“ црквеног антреа.

Изузимајући опис игре светлости у предворју, сваки други опис унутрашњости цркве био би узалудан. Описивати ону лепу слику и ископане очи, што их вечери једне, под окриљем ноћи, ископа Арбанас на каменој плочи, било би у најмању руку незахвално. Ако би се крик који пара уши у мрклом мраку могао сликом представити, представљао би га призор Симонидиних и Милутинових очију из којих као да још тече крвави траг.

По изласку из цркве, а затим и манастира, пут лево води до кружног тока и споменика Милошу Обилићу. Пут десно, улицом Цара Лазара, истом оном у којој је на аутобуској станици остао несуђени кромпир, води мало даље, од географског у културни центар.

Након потпуног распада система и брисања свега што је било српско у градовима Косова и Метохије, Срби су се нашли у позицији да окупљени у гета формирају културни живот и да управо формирањем културног живота – оживе град. Грачанички Дом културе део је те приче.

Он је дубоко убеђен да ће Срби, окупљени око идеја уметности, лепоте, културе, књиге, успети да поврате и оживе свој изгубљени град. Грачанички Дом културе организује 140 догађаја широм Метохије и Косова, а њихов основни задатак је проналажење скривених бисера. Налажење и усмеравање неког сликара, писца, вајара, глумца који живи на обронцима гета, притиснут највећим проблемима овог света... Бити алат преко ког ће он успети у свом животу и процветати својим талентом.

Разговор са њим прекида врло учтива и озбиљна молба две девојчице. Њима је лопта одлетела на кров Дома културе. Оне су, наравно, знале пут до спрата, терасе, крова и лопте, али су љубазно сачекале да директор заврши причу, како би га замолиле да прођу кроз галерију и поставку „Јесен у Призрену“, све до крова и лопте.

Живот у Грачаници, детињство у дворишту Дома културе, кромпир испред задужбине једног од најмоћнијих владара средњовековне Србије, лопта која упорно бежи, Милутин и Симонида… Они су садашњост и они су будућност Грачанице.