Великану који је знао да успеси долазе и пролазе и да је најважније остати човек Југословенска кинотека - која чува Батин легат - на данашњи дан одаје посебно поштовање изложбом студентских плаката „Саднекад“, пројекцијом његових најпознатијих филмова и повратком својевремено украдених Златних арена које је освојио у Пули.
Добар и ведар човек
Његов син Миљко Живојиновић за Спутњик се присетио како је Бата славио своје рођендане:
„У зависности од обавеза, некада је свој рођендан проводио радно и свечано, снимајући филмове, а некада је било интимно, породично у кругу најближих. Некада је било јако много гостију у Кораћици. Седели бисмо у башти, мајка би спремила лепу храну, добро пиће и обележавали бисмо тај дан весело, оптимистички. Баш какав је био и Бата“.
Миљко Живојиновић истиче да је његов отац био добар, ведар и весео човек:
„Практично је имао две породице. Једна смо били ми, а друга његови сарадници са филма. Група од 50 људи, у којој су били директор фотографије, асистенти, организатори, продуценти, ишла је са Батом из филма у филм. Имао сам прилику да присуствујем снимању великог броја филмова у Београду и по целој Југославији и приметио сам да је он на сету био исти као код куће - отворен, весео, ведар човек - и сигуран сам да свако ко га воли, поштује има исто осећање као ми, његова породица. Ту није било двојне личности. Био је једноставан човек у најбољем смислу те речи са којим сте могли да разговарате о свему. Такав је био са пријатељима, на послу и са породицом“.
Чврсто стајао на земљи
Култни филмови „Скупљачи перја“, „Три“, „Битка на Неретви“, „Козара“, „Пас који је волео возове“, „Идемо даље“, „Балкан експрес“, „Лепа села лепо горе“ и многи други остали су упамћени по Батиним улогама.
„Он је врло млад, са свега тридесетка година, постао популаран. Тада је телевизија имала само један програм, а одлазак у биоскоп био је свечани чин. Људи су радо и често одлазили у биоскоп и причали о свим тим филмовима тако да је он као врло млад доживео велику популарност и то прихватио као нешто нормално. То је било део његовог посла и никада себи није дозволио да се уздигне у неке висине у својој глави или у односу са људима. Чврсто је стајао на својим ногама читавог живота. Због тога су га сви волели. И нас је васпитао да успеси и неуспеси долазе и пролазе и да је важно да останемо људи, што кажу 'у злу се не понизи, у добру се не узнеси'“, истиче Миљко Живојиновић.
Изложба о Бати Живојиновићу у Кинотеци
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Из Москве најважнија награда
Снимио је више од 300 филмова, а најпоноснији је био, према речима свог сина, на остварење „Трен“ Столета Јанковића из 1978. године:
„За улогу у том филму је добио Гран при у Москви. То је најзначајнија награда у његовој каријери и јако се добро спремао за снимање. Месец дана је провео са Столетом Јанковићем на Брачу где су заједно читали сценарио и разговарали. Када је почело снимање све је ишло лагано и фино и резултирало је наградом у Русији“.
Поносан је био и на своје улоге у филмовима Саше Петровића. Три Златне арене Пулског филмског фестивала добио је управо за његове филмове – „Три“, „Скупљачи перја“ и „Мајстор и Маргарита“, а играо је и у Петровићевим остварењима „Биће пропаст света“ и „Групни портрет са дамом“.
Велимир Бата Живојиновић
© Tanjug / Зоран Жестић
Вељко Булајић га је пронашао у позоришту
Миљко Живојиновић подсећа да је Бата постао филмски глумац захваљујући редитељу Вељку Булајићу:
„Булајић је дошао у позориште на Црвеном крсту, видео га је и питао - Ко је овај млади глумац. Ја га хоћу за свој филм 'Влак без возног реда' (1959). То је прва Батина велика улога“.
Дивно је сарађивао и са другим редитељима млађе генерације – од Горана Паскаљевића до Михаила Вукобратовића.
„Редитељи су га стално изнова ангажовали. Мало је редитеља који су са њим сарађивали само једном. Они су код њега осетили професионализам, знали су да Бата може да изнесе све задатке и емоције које су тражили“, наглашава Живојиновић.
Лула и Бата
Обележавање 90 година од рођења Велимира Бате Живојиновића почело је у фебруару када је у Југословенској кинотеци отворен легат славног глумца и две пратеће изложбе.
Тренутно је у припреми тротомна монографија о Бати и упоредо се снима филм о њеном настанку што ће бити готово до краја године, каже Миљко Живојиновић:
„Онда ћу ја довршити књигу 'Лула и Бата' коју пишем из свог угла - дечака од три - четири године, од својих првих сећања на њих до њихове смрти“.