Научници са Универзитета Станфорд развили су нову самозарастајућу синтетичку кожу, која би могла имати импликације на развој напредних робота. Кожа, израђена од силикона и полипропилен гликола, показује својства истезања слична људској кожи и може се самопоравнати користећи своја магнетна својстава.
Када се загреју, оба полимера се омекшавају и теку, враћајуће се у крути облик док се хладе. Процес самопоравнавања и зарастања догађа се унутар отприлике 24 сата, након што се кожа загреје на око 70 степени Целзијуса.
Амерички научници верују да би њихово откриће могло да доведе до стварања меких робота који могу да промене облик и да осете сопствене деформације на захтев, а Дејли мејл пише да би то као резултат могло да трансформише ратовање.
Способност коже да се аутоматски преиначи током зарастања, значајан је корак према реплицирању сложености људске коже, која се састоји од вишеструких слојева који се правилно поновно састављају током процеса зарастања. Научници су користили технику наношења слојева сличну оној код људске коже како би развили свој иновативни материјал. Сваки се слој може пројектовати тако да осети термичке, механичке или електричне промене. Њихово истраживање објављено је у часопису Сајенс.
Занимљиво поређење
Тим са Станфорда упоредио је њихову синтетичку кожу с футуристичком е-кожом, коју је носио лик киборга Арнолда Шварценегера у популарној холивудској франшизи „Терминатор“.
Структура коже, састављена од дугих молекуларних ланаца повезаних динамичким водоничним везама, омогућује поновно истезање без кидања, слично латексу. Разлог због којег је тим са Станфорда користио силикон и полипропилен гликол, је због њихових механичких својстава, карактеристика сличних гуми и биокомпатибилности. Додатак магнетних материјала омогућује кожи да се сама састави из засебних делова.
Научници предвиђају да би ова самоизлечива кожа могла да се користи у уређајима који се могу опоравити од екстремних оштећења. На пример, замислите уређај који би се могао аутономно реконструисати када би се растргао на комаде.
Будући планови укључују стварање што тањих слојева коже и укључивање разних функција. Тренутни прототип фокусиран је на сензор притиска, али би се могли интегрисати додатни слојеви за сензор температуре или напрезања.
Научници са Станфорда такође предвиђају апликације и изван роботике, као што су неинвазивни медицински третмани. Замишљају роботе који се могу прогутати у комадима и затим се сами саставити унутар тела. Додатно, технологија би се могла користити за стварање мултисензорних, самоисцељујућих електроничних маски које пружају осећај додира.