Шест месеци сликања за минут филма: Српски уметници кључ успеха у светском пројекту

Осамнаест српских сликара осликава фрејмове за нови анимирани филм заснован на књизи пољског нобеловца Владислава Рејмонта из 1904. године.

Након великог успеха остварења „С љубављу, Винсент“, првог дугометражног анимираног филма за који су фрејмови ручно сликани уљаним бојама на платну и то у техници коју је користио сам Ван Гог, Дорота Кобијела и Хју Велчман упустили су се у нову авантуру.

Сликари Бисерка Петровић и Владимир Винкић, који су били међу 125 сликара из целог света који су радили на филму „С љубављу, Винсент“, сада су добили задатак да осликају прве фрејмове као моделе за осталих стотинак уметника из Пољске, Литваније, Украјине и Србије.

„Док смо радили 'Винсента', Хју нас је питао да ли бисмо наставили са њима на новом пројекту и ја сам пристала. Пошто сам 10 година живела и радила у Италији и одмах по повратку у Србију, отишла у Пољску, желела сам у Србији да радим велику продукцију, па сам поменула Хјуу да ми овде имамо баш много сликара. Након три-четири године, баш за време короне, Хју ме је позвао, предложио да радимо нови филм и Владимир и ја смо позвали малтене све који користе сликарску четкицу. Тестирали смо их, изабрали најбоље, научили их да раде и ево већ три године сликају“, каже Бисерка Петровић за Спутњик.

Око 200 сликара из Србије тестирано је за пројекат „Сељаци“, одабрано је 25 најбољих, да би на крају у саму продукцију ушло 14 и прикључило се још четворо.

Прво је снимљен играни филм са правим глумцима, на основу сценарија Дороте Кобијеле и Хјуа Велчман, из кога сликари добијају сцене које треба да осликају.

„Сваки сликар добије кратак снимак из филма од пар секунди. Неко добије и минут или два па се сликање одужи на шест месеци. Онда следи систем пиши-бриши тако што сваки сликар слика фрејмове трудећи се да то буде у складу са стилом који смо оформили на почетку. Када заврши једну слику, фотографише и прелази на другу тако што претходну делом обрише или је дослика или потпуно обрише. Фотографије се повезују у филмић. Раде се две-три слике дневно и сваког дана сваки сликар производи нови филмић, који се шаље редитељки. За 'Винсента' смо радили 12 слика за секунду филма, сада смо почели са три слике за секунду па смо прешли на две за две секунде“, појашњава Петровић.

Процес је прилично напоран и захтева велику концентрацију, јер се иста сцена слика по више пута уз незнатне измене.

Мартини Кољеншић, која обожава филм „С љубављу, Винсент“, учешће у пројекту „Сељаци“ је остварење сна и не тако захтеван задатак с обзиром да јој је стил врло близак.

„Заиста је другачије и захтевно, али опет не тако далеко од мог личног сликарског стила тако да реализам који гајим у својим сликама ми је помогао у овом пројекту. Филм јесте инспирисан сликарством пољских уметника 19. века, али они нису толико другачији од нашег Паје Јовановића или Уроша Предића. Чак су аутори били одушевљени Предићевом сликом 'Весела браћа'“, каже Кољеншић за Спутњик.

Урадила је петнаестак сцена, углавном мале фигуре.

Најтеже јем напомиње, понављање истих сцена.

„Најлакше је урадити прву слику. Даље померате мање или више, али заправо радите исту слику, што може да доведе до замора посебно ако је сцена дуга“, истиче Кољеншић и једва чека да види какве ће бити њене слике након овог искуства које доживљава као „вредну сликарску школу“.

„Сељаци“ је трагична прича о сељанки Јагни која је приморана да се уда за много старијег, богатог фармера, упркос љубави према његовом сину. Постаје и предмет зависти и мржње сељана и мора да се бори да сачува своју независност.

„Владислав Рејмонт је феноменално описао друштво 19. века, карактере људи, посебно однос према жени који се до данас није много променио. Девојчице и данас брзо одрастају. Одједном постају жене. Нема детињства. Ово је савремена тема и битно је што се филм фокусира управо на тај сегмент обимног романа пољског нобеловца“, сматра Бисерка Петровић.