Од Антонија Контеа, специјалисте за контранападе, који се изузетно ослањао на Лукакуа и Брозовића, прошле године је наследио Интер са којим се до последњег кола такмичио за титулу, освојио Куп и Суперкуп Италије победивши Јувентус два пута, и после деценије прошао групну фазу Лиге шампиона.
Ипак, и даље није добио признање за све што је урадио. Уместо тога, често га критикују, а пре само месец и по дана био је на корак од отказа на „Ђузепе Меаци“. Интер је у топ четири у Серији А, освојио је и Куп Италије (победио Фиорентину у финалу крајем маја са 2:1), али га данас чека круна сезоне - финале Лиге шампиона - прво од оног чувеног Мурињовог из 2010. када су „црно-плави“ освојили „триплету“.
Као играч, Симоне је увек био у сенци великог брата Пипа Инзагија, али се чини да је и као тренер и даље изузетно потцењен. Можда још није освојио титулу шампиона, али је стигао сасвим далеко са тимом који је јефтино састављен.
Неки навијачи Интера не сматрају трофеје Суперкупа и Купа Италије релевантним, али то је крајње чудно размишљање за навијаче клуба који је протеклу деценију од одласка Муриња провео у осредњости и без трофеја.
Симонеово вођење тима и приступ тренинзима су импресивни, јер док су друге тимове мучиле повреде, умор и лоша форма у финишу сезоне, његов Интер није мога да рачуна само на Милана Шкринијара, који је одстрањен из тима због нефудбалских ствари.
Нико није користио пет измена боље од Симонеа Инзагија ове сезоне. Мудро ротирајући и држећи све играче сконцентрисане у игри. Навика да стално мења бекове и центарфора омогућавала му је да интензивно напада сваког ривала и ствара му проблеме.
Тражено му је да одведе екипу до осмине финала, а стигао је до финала.
„Када сам дошао пре 19 месеци замољен сам да уђем у осмину финала Лиге шампиона, што клубу није пошло за руком од 2011. године. Мислио сам да је прошлосезонска сезона Лиге шампиона била веома добра, али је ова још боља. Нико нам ништа није дао бесплатно, суочили смо се са јаким противницима и изборили пласман у финале на терену“, рекао је Инзаги после реванша полуфинала против Милана.
И, шта ћемо сад?
Не заборавимо и да су Симоне Инзаги и спортски директор Ђузепе Марота изградили овај тим Интера са минималним буџетом, базираним на позајмицама и довођењу слободних агената.
Един Џеко и Хенрик Мхитарјан били су стрелци у првом мечу са Миланом, а обојица су стигли из Роме, док је стена у одбрани Франческо Аћерби дошао из Лација, такође за џабе. Интер на свакој позицији у тиму има по два квалитетна играча, што се показало у полуфиналним дербијима са Миланом као велика предност.
Колико је Интер био доминантан у дербију Дела Мадонина ове сезоне најбоље потврђује сув статистички податак, према којем је добио претходна четири дуела с љутим ривалом у три различита такмичења и то без приљеног гола.
Када је пролазио кроз лошу форму Интер није имао тактичких проблема. Увек су стварали шансе, проблем је био само што су Ромелу Лукаку и Лаутаро Мартинез пречесто промашивали изгледне прилике. Симоне Инзаги ни тада није очајавао, већ их је терао да додатно тренирају за шта је касније награђен.
Оно што многе чуди је чињеница да навијачи Интера и даље кукају за Антониом Контеом, упркос чињеници да Симоне Инзаги одрађује исти, можда и бољи посао за упола мању цену - и четвртину плате коју је имао доскорашњи тренер Тотенхема на „Меаци“.
Шта хоће више?
Можда репризу оне мадридске вечери из 2011. када је Жозе Мурињо извео право мало ремек-дело и нокаутирао фаворизовани Бајерн из Минхена. Под истим условима Интер улази и вечерас у истанбулско финале са Манчестер ситијем. Инзагијев тим је аутсајдер, али видећемо да ли има неког новог Дијега Милита који би брзином из контре могао да нокаутира тим Пепа Гвардиоле који је већ проглашен за шампиона Европе.
И још нешто за крај. Симоне Инзаги никада није изгубио финале. Од 2017. године стратег Интера има седам финала и из свих седам излазио је као победник.
*Погледајте најновији Миљанов корнер